Svetislav Basara

Ima autoriteta koji dugovečnost Starog Egipta pripisuju dalekovidosti i mudrosti njegove istoriografije koja je dostojnim beleženja smatrala isključivo faraonske rođendane, verske svetkovine...

Sećate li se kako su srpske opozicije (svih boja) doskora pretile vlastima ( takođe svih boja) dolaskom nekakve "vruće jeseni" u kojoj će narodno, je li, nezadovoljstvo dostići tačku ključanja i posledično dovesti do svrgavanja ovog ili onog "nenarodnog i lopovskog režima".

Danas je subota, dan za kulturu, pa bi neki naivčina mogao pomisliti da je tim danom apsolutno neprimereno pisati o subakademiku, Ljušiću, ali naivčine, po običaju, nisu u pravu.

Ne znam da li ste u jučerašnjem nastavku Ljušićeve doktorske denuncijacije primetili da velehistorik i nesuđeni akademik "ne zna" piše "nezna".

Budući da to opozicija nije u stanju - niti pomišlja da mrdne dupetom - Jego Predsedatelno Sijatelstvo Vučić je prinuđen da sopstvenim snagama, a uz malu pomoć prijatelja, radi na skraćenju dugovečnosti svoje vladavine.

Bilo je "više nego" predvidivo da će polihistorik serbski, zovomi Radoš Ljušić, načuketati gnevni (i obimni) osvrt na nekoliko odlomaka iz knjige "Atlas pseudomitologije" zaverenički objavljivanih proteklih dana u Danasu.

Eh, šta ti je poliglosija! Življah u uverenju da suvereno vladam slavjanoturskim dijalektom višeimenog južnoslovenskog jezika sve dok prošlog vikenda u Sarajevu - u kome sam se obreo na predstavljanju Cvetićaninove hronike o Konstantinoviću - ne čuh Miljenka Jergovića kako u nekom razgovoru reče - "kokuzne zemlje".

Svašta se izdogađalo dok bejah na odmoru. Ne znam, uzgred rečeno, da li ste primetili zakonopravilo da se - kad god JSP ode nekim poslom van zemlje i kad god ja odem na odmor - situacija u Srbiji momentalno usložni...

Istorijska je ironija da je rodonačelnik mitološkog, (pret)kulturnog obrasca, čije je kobne manjkavosti - doduše tek pod starost - sagledao i Slobodan Jovanović, Vuk Karadžić, imao priliku da se o svemu tome obavesti iz prve ruke.

Budući da ja, za razliku od Ljušića i njegovih "svedoka", ne verujem u kismet, još manje u nekakvo istorijsko prokletstvo, a ponajmanje u svetsku zaveru protiv Srba, ja sam - i to ne u romanima, nego u nefikcionalnim tekstovima i javnim nastupima...

Uzmimo jedan detalj. Ima u Dahijama jedan (fiktivni) lik, Turčin Bekri Halil, koji (fiktivno) prelazi sa islama na hrišćanstvo, postaje (fiktivni) kaluđer Avakum i na kraju - po sili prirodnih zakona, koji važe i u romanima - (fiktivno) umire.

Te dve dimenzije nisu apsolutno odvojene jedna od druge, nego su povezane kontinuitetom rastuće svesti i sve većeg stepena samoodređenosti.

Kao što Ljušića, kad malo bolje razmislim, književnost uopšte ne interesuje; nije se on upustio u pisanje kritike Dahija da bi dokazao da je u pitanju loš roman - što bi se i moglo dokazati - nego da bi autora Dahija označio kao "lošeg Srbina", a to se u Srbiji tradicionalno (i najjednostavnije) dokazuje stvaranjem "moralne" panike...

Jednom zakoračivši u tu mentalnu stihiju, Milošević nije ni imao izbora, postupao je kao automat, kao što kao dobrovoljni automat postupa i Ljušić, koji je kolektivno, dakle kao Srbin, slobodan do granica nepristojnosti...

Ili - još crnja hipoteza - šta da sam napisao da je Karađorđe ubijen zato što su srpski istoričari iz XIX i XX veka misterioznim (iako, po meni, ne i nemogućim) kanalima podsvesti (koja, kao što je poznato, ne zna za vreme)...