Svetislav Basara

Čitao sam, kažem, razne istoričare, ali su mi najbliži srcu i duhu oduvek bili oni koji su religiozni ili, bar, oni koji u razmatranjima istorije podrazumevaju postojanje jednog poretka stvari višeg od puke pojavnosti.

Svaka čast hronologiji, korisna je ona za istoriju i svakodnevni život, ali smatram - a teorija književnosti mi daje za pravo - da romani pisani u duhu fantastike i apsurda nisu u obavezi da se obaziru na hronologiju, i čak držim da imaju pravo, pa čak i obavezu, da namerno krivotvore ne samo datume nego i činjenice.

Ne znam, rekoh već, šta istorik piše, bio bi osnovni red da ni on ne zna šta ja pišem - tako bar nalaže princip reciprociteta...

Već na drugi pogled postaje jasno da to nije kritički nego kritičan tekst, zapravo kriza teksta, da to - što rekao Luj Ferdinand Selin - nije ni dobro ni loše, da to nije ni za peticu ni za keca, pa čak ni za "krmaču".

Nisam pomišljao da će Ljušić ikada pročitati Dahije - činilo mi se da bi to za njega bilo ispod časti - ali on je roman ipak pročitao - ili mu ga je neko pročitao - pa se sablaznio, narodski rečeno - strunio...

"Oni koji se čude kad pronađu da se svetovna istorija na nekim mestima ne poklapa sa duhovnom istorijom, treba da znaju da se svetovna istorija često ne poklapa ni sa samom sobom". Bosije

Zar u SNS-u i koaliciji okupljenoj oko njega, ne postoji niko upućen u tajne ustrojstva ljudskog organizma ko bi Aleksandru Makedonskom - pardon Vučiću - skrenuo pažnju da će mu Vulin - nastavi li Igmanski marš po visokom gastrointestinalnom traktu - po sili anatomije jednoga dana izaći na usta, a možda i na nos.

Srpsko državotvorstvo i njegova diplomatija - koja je, uzgred rečeno, bila najbolja i najefikasnija dok joj šef beše Kodža Miloš - tradicionalno se zasnivaju na temeljima triju narodnih umotvorina...

Ne znam jesam li vam već pričao kako me u Torontu dvehiljadite godine jedna gospođa, naše gore liska, inače državljanka Kanade (ime i adresa poznati redakciji), beše saletala da "sredim" kod Đinđića da nove demokratske vlasti po hitnom postupku donesu zakon saglasno kome bi za našu "dijasporu" iz Kanade bilo rezervisano nekoliko mesta u srpskom parlamentu.

Pre dan ili dva sve žutare naše zemlje ponosne objavile su uznemiravajući naslov - "Muke Srba u Kanadi! Zbog ajvara u zatvor". Vest je, štono kažu, bila must read, pa sam na sajtu najmanje kancerogene žutare, Blica, pohitao da se obavestim o čemu se tu radi. I evo šta sam saznao.

Prođe Preobraženje Gospodnje, jesen je na pragu, kakva će biti, to ne znam - Bog zna - ali jedno je sigurno: "kolektivno pamćenje" nije zabeležilo leto u kome je u medijima bilo manje teladi sa dve glave, miševa u pivskim flašama, žileta u hlebu, drekavaca i proplakalih ikona, iako je bilo i te kakvih razloga da proplaču.

Pre nego što nastavimo politička smatranja iz jučerašnjeg broja, osvrnimo se na kulturnu polemiku - ipak je subota dan za kulturu - koja je buknula nakon što je Nebojša Glogovac negde blagoizjavio da je žalosno što Ceca Ražnatović "puni stadione", dok "visoka umetnost" tavori u zapećku.

Mislim na Ivicu Dačića, Žaka Kustoa analne speleologije, neumornog istraživača misterioznih dubina srpskih superanusa.

Dana petog, meseca prvog nove Ikeine ere, komentator "Rade Bosanac" spočitnu mi onako s visoka da moja malenkost ne "kapira pojam nacionalnog jedinstva" i da to što je "neko (ko li Bože?) sadržinu i sam pojam zloupotrebio, ne znači da taj pojam danas manje vredi".

Danas ćemo napraviti kraći izlet u XV vek, u kome nam je u izvesnom smislu i mesto, a videćemo i zašto.