Svetislav Basara

Odjekuje ovih dana podfamozni komentatorluk od srpskih truba i bojnih pokliča - "ne damo Kosovo, "mi nećemo", "ama nikad", "nipošto" - a najdalje je otišla moja vatrena e-prijateljica "Živčana", blagoizjavivši da će, ako treba, čekati i hiljadu godina, da povrati oteto i to "s kamatom".

Lakše je iz Srbina isterati đavola nego ga uterati u dijalog.

Da je, recimo, JexS Tadić javnosti podastro predlog za unutarnacionalni dijalog na "platformi" sličnoj ovoj Vučićevoj...

Afera "borba za dostojanstvo žrtava Aušvica" se usložnjava! Bila je u stvari složena od samog početka, samo je moja malenkost - prepuštajući se dokolici vikenda - propustila da joj zađe u sitna crevca, pa su joj posledično promakle neke antologijske izjave naših divnih stvorenja, poput, recimo, izjave Marka Đurića koju ću - kako je to vaktile govorio Žika Obretković - citirati "u celini i celosti".

Kao što smo još birvaktile ustanovili, podfamozni komenatorluk je neka vrsta "Srbija u malom" i otuda nije preterano reći da prilično egzaktno "oslikava" stanje duha "naše" nacije...

Pre nego što pređemo na temu poslednjeg predavanja ovogodišnje letnje škole filozofije srpskog jada i čemera, zamislite sledeću - ruku na srce teško zamislivu - sliku: ...

Sigurno ste se uzibretili kada ste onomad u Famoznom pročitali jeretičku tvrdnju da je pozicija žrtve (naročito lažne) vrlo udobna, vašem ibreteniju mora da nije bilo kraja kada sam vam "poručio" da sledite primer pape Franciska i da na svoje dveri zapandrčite moto - NE KUKATI - a citat Isaka Sirina kojim sam vam sugerisao da za sva zla koja vas snalaze krivite same sebe, mora da vas je bacio u najcrnji amok.

Bilo je "više nego" predvidivo da će kolumna "Kontramesija" podići oblačić prašine u krugovima dvojke, ali da će Ženmin Žibao srpskih elebaka i tutumraka - to jest moja omiljena žutara Blic - preneti velike delove rečene kolumne i preneseno nasloviti "Basara poručio opoziciji da napravi državu kao Albanci na Kosovu", to već nisam mogao predvideti, iako je - kad malo bolje razmislim - bilo dibidus predvidivo.

Sećate li se velikog povodnja s proleća dve hiljade četrnaeste i velike panike koja se raširila Srbijom, a koju su do nebeskih visina raspirivali upravo oni čija je dužnost bila da je suzbijaju - što će reći nadležne državne službe na čelu sa A. Vučićem u tadašnjoj alotropskoj modifikaciji premijera.

Ne znam da li ste primetili da je drekavce, dvoglavu telad i proplakale ikone ovoga leta i u najtvrdokornijim tabloidima prekrio medijski mrak, ali ne trčite pred rudu, ne odajte se preteranom pesimizmu...

Zakon iz gornjeg naslova jedini je zakon koji je u Srbiji vazda na snazi i koji se striktno poštuje. Svi ostali važe (ili ne važe) samo ako se naredi "odozgo"

Danas sledi nostalgično sočinjenije u stilu emisije "Kod dva bela goluba". Ili je možda bolje reći "Kod dva usrana goluba". Ne znam! Odlučite sami!

Izvinjavam se cenjenom publikumu zbog kašnjenja najavljenog bombardovanja, ali, što reko doktor Šulc, ne mogadoh da odolim a da se u posprdnom gnevu ne osvrnem na još jedno bućkalo na koje se - pod parolom "Kurirom do demokratije" - navatala ovdašnja kilava opozicija.

Možda će vam se učiniti da se naša današnja tema ne uklapa u mini-serijal o očemerenosti, ali to je površan utisak, i te kako je u vezi sa ovdašnjim jadom i čemerom. Nego da pređem na stvar.

Juče pomenuh zapanjujuću brzinu sa kojom su se bardovi serbski iz moda biblijske očemerenosti prebacivali u mod narodnog veselja i lakoću sa kojom su se sa nebeskih visina "duhovne vertikale" sunovraćali u zadimljenu horizontalu Kluba književnika.