Zlatko Paković

Na Badnji dan i Božić lepo je prisetiti se da ne čine religije ljude svetima, nego da su sveci ti koji svojim postupanjem, svojim vladanjem sobom i među drugima, omogućuju religije – te suštastvene veze među još živim dušama, koje ništa tako stravično ne kida kao klerikalizam.

Po hrišćanskom predanju Bog je čoveka stvorio prema svome podobiju, a svoga Sina, Isusa Hrista, od svoje suštine, kao čoveka među ljudima, sa svim ljudskim mogućnostima čulnog reagovanja, osećanja bola i zadovoljstva i logičnog donošenja zaključaka.

Kao anđeo istorije, preneta iz kolumne jednog uvaženog autora, elektronskim društvenim mrežama strujala je danima tokom Svetskog fudbalskog prvenstva u Kataru sledeća priča o dostojanstvu i čojstvu, i svako ko ju je citirao i parafrazirao osećao se odvažno i ponosno, kao da je ona deo njegovog sopstvenog iskustva i podviga:

Među onima koji su sebi smerali da oduzmu život, nalazio se i onaj sedamnaestogodišnji učenik iz Trstenika koji je svojoj profesorki engleskog jezika izmakao stolicu: video snimak tog odvratnog postupka objavljen je gde god je to tehnički bilo moguće. Sedamnaestogodišnjak je izbačen iz škole; potom je pokušao da se obesi. To samo govori da je naše društvo obesno.

U korenu sveta koji nema ni truna saosećajnosti i potrebe za spoznajom ičega izvan poretka robe i njenog magijskog kruženja, jeste volja za vladanjem stvarima, ljudima, odnosima. Ona se pokazuje ili kao licemerna uglađenost, ili kao okrutnost, ili kao sentimentalnost. Pređimo odmah na stvar! Pinterov “Povratak”, drama je o povratku fašizma.

Posle šest godina, iz Amerike, gde radi kao univerzitetski profesor filozofije, Tedi sa suprugom Rut, s kojom ima tri sina, nakratko dolazi u London, u porodičnu kuću, da poseti oca, penzionisanog kasapina, strica i dvojicu braće. Kad joj svekar i dever ponude da ostane s njima u Londonu i radi za njih kao prostitutka, Rut to prihvati, a njen se suprug sam vrati u Ameriku.

Aristofan, prvi komediograf kojeg možemo da proučavamo celovito, dramski je žanr komedije doveo do najviše napetosti i društvenog i estetskog njegovog efekta. Najpre, ukazao je da je bit komedije u tragičkoj temi. Naime, ono od čega strahujemo jeste krucijalna tema komedije.

Bilo je to pre deset godina kad smo imali poslednji kraj sveta. Ko bi tada, usred Evrope, rekao da ćemo za deset godina biti u predvorju Trećeg svetskog rata, da će Amerika i Ruska Federacija jedna u drugu iznova uperiti nuklearne cevi, da će Velika Britanija izaći iz Evropske unije, i da će njena večna kraljica promeniti svetom…

Sve je više knjiga, televizijskih emisija i televizijskih kanala o zdravoj hrani i gastronomiji, ekskluzivnom ili jeftinom, egzotičnom ili ordinarnom kulinarstvu, a sve je manje sitih na ovome svetu.

Rvao sam se s knjigom „Događaj“ Ani Erno, kao Jakov s Bogom. Tražio sam pauze u toj borbi i dobijao ih.

Pravda često do(h)aka izvršiocima kriminalnih dela, ne tako retko i njihovim organizatorima, čak i nalogodavcima, ali arhitektama, duhovnicima tih zločinstava, naime, konstruktorima političkog konteksta koji opravdava takve zločine, inspiratorima društvene klime koja nepravdi pogoduje i neguje je – pravda gotovo nikad ne doaka.

Poštovane koleginice i kolege, braćo i sestre, velika je to privilegija, prava blagodat, naći se na jednom poznatom mjestu u trenutku kad to mjesto doživljava svoj najslavniji, najsvetiji trenutak.

Ovo je scena iz pozorišne predstave “Pjer Paolo Pazolini režira Strašni sud”, čiju je izvedbu producent, Sekretarijat za kulturu i sport – Glavni grad Podgorica, otkazao.

Izbor tema za drame i pozorišne predstave dominanto ostaje takav da skreće pažnju sa ključnih društvenih sadržaja za koje vlast Republike Srbije, ali i njeni građani i građanke, snose najvišu odgovornost. Pozorišna kritika poglavito ćuti o tim ključnim problemima. Najočigledniji primeri ovog prećutkivanja tiču se teme genocida u Srebrenici.

Primer za nasilje koje sa scene trpi javnost, s ciljem da joj se zapuše usta, da joj se oduzme glas, a da ona zbog toga još bude u stanju euforije, jeste pedagoška i rediteljska delatnost Dejana Mijača, koji je prvi reditelj kojeg je Srpska akademija nauka i umetnosti prihvatila u svoje članstvo. Njegov pristup SANU, na izvestan je način povratak na mesto zločina.