Zoran Panović

U odličnoj studiji posvećenoj amerikanizaciji jugoslovenske popularne kulture šezdesetih godina prošlog veka, istoričarka Radina Vučetićto vreme karakteriše kao „koka-kola socijalizam“. Nama danas fali ta famozna istorijska distanca, ali ovu fazu srpske tranzicije možda bi mogli definisati kao „frape republiku“. Jer, tako smo neosetno, kao iz proleća u leto prešli iz afere „banana“ u „mlečni rat“. Nema dobrog frapea bez banane i mleka. Potreban je samo dobar mikser.

I sam Putin je jednom prilikom otprilike rekao da onaj ko ne žali za Sovjetskim Savezom nema srca, a onaj ko želi da se SSSR obnovi nema mozga. Isto važi i za odnos prema SFRJ, pod uslovom da ste je bar malo osetili. E, hajde sad, probajte da potez odlikovanja koja je Tomislav Nikolić podelio predsednicima bivših republika SSSR (sem baltičkih) ocenite prema ovoj izjavi, takođe odlikovanog Putina. A da ne uvredite predsednika Nikolića.

Isti taj Henks je posle toga po "naređenju" režisera Roberta Zemekisa zbog uloge modernog Robinzona u "Izgnaniku" (Cast Away) smršao 22 kilograma. Uraditi to, a ne biti samoubica na duge staze kao Marlon Brando, koji je sebe kontinuirano ubijao enormnim količinama hrane, može samo veliki glumac. Još veći, kada se zna njegova uslovna bezličnost van filmskog platna.

Samo nekoliko sati po objavljivanju ostavke pape Benedikta munja je „pogodila“ baziliku Svetog Petra u Vatikanu. Ne bih da povlačim usiljene analogije, ali bih vas, dragi čitaoci (ako ste zaboravili), ipak podsetio da je na Svetog Savu, januara 1995. tako grmelo da su ljudi isto pomislili na „božiji znak“. Narod se uznemirio, a u vreme „Oluje“ setio se te grmljavine kad joj vreme nije bilo.Uglavnom, slika munje i bazilike je impresivna; mada nisam siguran da je li više ohrabrujuća ili uznemirujuća. Što kaže jedan moj duhoviti komšija; ako već nije mogao Amfilohije da bude patrijarh, nek' bar papa bude iz Afrike.

Aktuelna vlast Srbije ući će u istoriju i iz razloga što je za šest meseci preživela na nogama dva pokušaja državnog udara. Bar su nosioci vlasti to tako okarakterisali. Prvi pokušaj bila je „afera prisluškivanja“, a drugi „afera Šarić“. U prvom pokušaju udara, pored Vučića, išlo se i na predsednika Nikolića. U drugom pokušaju meta je premijer Dačić. Ako postoji olakšavajuća okolnost u odnosu na neka druga vremena, ovoga puta kao da nema elemenata puča. Još niko nije pomenuo aktivne i uticajne generale da su šurovali sa Šarićevim klanom.

U razmaku od samo nekoliko dana Aleksandar Vučić je dva puta upotrebio reč „modernizacija“. Prvo na Glavnom odboru svoje stranke, a potom u emisiji „Upitnik“ na RTS. Da li je Vučić otišao korak dalje od sablažnjujućih simpatija (kako mi neko reče) koje je, sa Dačićem, dobio od Vesne Pešić? Tačnije, da li je prekinuo tradiciju petooktobaraca (kojoj izgleda nije bio odoleo ni Čedomir Jovanović) i umesto sa flašom vina kod Dobrice Ćosića, otišao na konsultacije kod Latinke Perović? Ili možda kod Dubravke Stojanović?

Do obnavljanja Šarganske osmice (pruge uskog koleska na staroj trasi ka Sarajevu) i izgradnje Drvengrada, Mokra gora je bila poznata samo po fabrici boja i lakova „Kotroman“, koja je u međuvremenu propala. Iako je priroda i onda, kad je ovaj kraj u pitanju, bila po principu „niđe ‘vake ljepote“, u sociološkom smislu ovo je bila drlija. Danas je toponim Mokra gora turistička atrakcija, kulturološki fenomen (i kontroverza), te sociološki ekspres lonac.

Ime Maksa Vebera treba izgovarati sa posebnom vrstom poštovanja. Kao, na primer, kad se pozivate na Nila Janga. Jer ono što je Nil Jang za rokenrol, to je Maks Veber za razumevanje društvene i političke situacije u kojoj se nalazite. Samo ga treba pažljivo čitati.

Ovog „Nervoznog poštara“ nemojte mešati sa onim poštarom koji uvek zvoni dva puta kako se i zove poznati erotski triler, a tek je Šeron Stoun trebalo da prekrsti noge i afirmiše sintagmu „suspenzija neverice“ da bi se prevazišla slava Džesike Lang (na stolu).

Evo šta vam je srpska paranoja: Pred Novu godinu obično je vreme prijema. Jedan takav (taj je izgleda bio i najatraktivniji) organizovali su ministar odbrane Vučić i načelnik Generalštaba Diković.

Sećam se kao klinac tih čudnih grafita „PUNK zgoda“, kojih je bilo i po provinciji. Brzo su mi objasnili da je to, u stvari, „pank“, i šta bi to sve otprilike trebalo da znači. A to je u tadašnjem titolendu, ako izuzmemo ljubljanske Pankrte i još ponekog, više značilo foru nego društveni stav. Definisanje pojma je zaista bilo komplikovano.

Predsednik Generalne skupštine UN Vuk Jeremić indirektno je povezao novi hit film „Hobit“ (uvod u „Gospodara prstenova“) sa situacijom na Kosovu. „Nije loš Hobit, vredi ga pogledati.

Rubikon je pređen. I faktički i simbolički. Vlasnik Delta holdinga Miroslav Mišković je priveden u sklopu borbe protiv korupcije koju personifikuje Aleksandar Vučić. Za ovako nešto DS nije imala snage (mada je pokušavala da ga muči), a kako će sve na kraju ispasti, zavisi od Vučićeve veštine da, bez obzira na ishod (nečiju nevinost ili krivicu), i svoju rastuću popularnost, stvari u procesu i epilogu održi sistemski, a ne voluntaristički; birokratski (proceduralno), a ne mesijanski.

Ta „Budva na pjenu od mora“ je sveža i simpatična TV serija (novela) koja, kako kažu i oficijelne najave, oslikava sukob sistema vrednosti i različitih mentalnih sklopova dve crnogorske porodice, jedne starogradske budvanske, i druge tranzicione nikšićke. Mima Karadžić tumači lik Sava Bačića, kontroverznog biznismena koji po Budvi kupuje sve što mu se svidi i gradi višespratnice.

Slovenačka „Mladina“ bila je kao novina osamdesetih godina „kontrarevolucionarna“ (subverzivna) i po tome što je objavljivala karte (političko-geografske) kao projekciju mogućeg raspada SFRJ. I srpski akademici crtali su svoje karte.