Aleksej Kišjuhas

Među ovogodišnjim ispitnim pitanjima na prijemnom ispitu za sociologiju bilo je i pitanje o tome kako se zove masovno ubijanje Jevreja koje su počinili nacisti u Drugom svetskom ratu. Zastrašujuće malo njih je na praznu liniju napisalo „Holokaust“. Oni malobrojni štreberi koji su odgovorili tačno, verovatno su to učinili jer gledaju titlovane dokumentarce po „istorijskim“ kanalima ovdašnjih kablovskih televizija. Kako bi tek bilo da je pitanje glasilo „Kog datuma je počeo antifašistički ustanak u Srbiji?“.

Boris Beker, Nemac, bio najbolji teniser na svetu 1991. godine, osvojio je šest grend slem titula u karijeri i bio je najmlađi pobednik Vimbldona, kada je imao samo sedamnaest godina (1985). Da li je nekom tada palo na pamet da trabunja o tome kako je Beker popravio sliku Nemačke u svetu? Jer, posle Bekera, svet konačno shvata da Nemci nisu bili samo hladnokrvni nacisti koji su istrebljivali Jevreje, već da nemački „Volk“ poseduje i vredne sportiste koji osvajaju neke titule trčkarajući za lopticama. Da li je to uradila Štefi Graf? Mihael Šumaher? Dirk Novicki? Karl-Hajnc Rumenige? Da li je to uopšte moguće uraditi? Da li titula u „belom sportu“ može izbrisati sećanje na nekadašnju nemačku opsesiju belom arijevskom rasom?

Prvi štrajk se dogodio za vreme faraona Ramzesa 3. u starom Egiptu, 14. novembra 1.152. godine pre nove ere. Zanatlije koje su radile na piramidama tada su organizovale prvu radničku pobunu u pisanoj istoriji boreći se za veća primanja. Navodno, štrajk je toliko preplašio egipatske vlasti, pošto su pobune ove vrste bile gotovo nepoznate, da su radnicima odmah uvećane plate. Cela stvar je bila uredno zabeležena na papirusu koji je ostao sačuvan, a koji se danas nalazi u Torinu.

Engleskinja istog godišta kao i ovaj kolumnista - Ejmi Vajnhaus, sa samo dva izdata albuma (2003. i 2006) postala je planetarna zvezda. U eri ispeglanog r’n’b i besmislenog elektronskog zvuka, Ejmi-generacijo-moja je popularnu muziku vratila ritam i bluz korenima, u nešto slušljivijem i modernom izdanju, tako da se starci ne postide, a da omladina zavoli. Sa odličnim soul glasom u najboljoj Motaun tradiciji, uz trube i trombone koji prašte na sve strane po autorsko ličnim pesmama, Vajnhaus je napravila nešto krupno i sjajno.

Jedna nemačka farma koja se bavi tzv. organskom poljoprivredom navodno je ubila više ljudi nego nuklearna elektrana Fukušima. U pitanju je najteži talas zaraze bakterijom ešerihija koli u Nemačkoj i Evropi, a do sada su zabeležena 34 smrtna slučaja. Navedena farma se bavi proizvodnjom klica, koje osim što su zabavni, snobovski ili ukusni dodatak salatama, zapravo predstavljaju veliku prehrambenu temu u potkulturi posvećenoj vegetarijanskoj, veganskoj, sirovoj ili navodno zdravoj ishrani.

Tipičan stav „verujućih“ u nekakvu svetsku zaveru nama neverujućima jeste da smo, jednostavno, naivni ili lakoverni. Da verujemo medijima i zvaničnim verzijama, političarima, bogatima i državnicima. Dok su oni ti koji su skeptični i kritični, koji misle svojom glavom i ne dopuštaju da budu zavedeni. Takva interpretacija, osim što izluđuje u svojoj iritaciji, zapravo je potpuno obrnuta od stvarnosti.

Život Lava Tolstoja obeležilo je izvesno duhovno i političko buđenje 1870-ih godina, posle povratka iz armije i nekoliko proputovanja po Evropi. U Parizu, nakon što je prisustvovao javnom izvršenju jedne smrtne kazne, postao je anarhista. Tvrdio je da država postoji samo zato da bi eksploatisala svoje građane, a zatim ih činila moralno izopačenim. Na Tolstojevu političku filozofiju posebno je uticao francuski anarhista Pjer-Žozef Prudon, poznat po tvrdnjama da je svako privatno vlasništvo - krađa.

Na papirnatim stranicama nedeljnika „Vreme“, a pomalo i po internet stranicama sastavljenim od nula i jedinica, zakotrljala se neobična polemika oko jednog programa „bodrenja Srbije“.

Vest je sledeća i vest je odlična, barem za Evropljane, na koje se i odnosi: takozvani tradicionalni biljni lekovi od kraja aprila ne mogu da se prodaju u Evropskoj uniji ukoliko nemaju posebnu registraciju. Biljni lekovi, prema novoj evropskoj direktivi, moraju da se proizvedu prema „dobroj proizvođačkoj praksi“, odnosno kompanija koja ih mućka ili sakuplja po livadama mora da „demonstrira bezbednost i efikasnost biljnih lekova“ u periodu od trideset godina.

Indijski guru i lider kulta koji je po oprobanom običaju posvetio samom sebi Satja Sai Baba preminuo je pre nešto više od nedelju dana. O mrtvima ne treba govoriti sve najbolje, samo činjenice. Naime, priča o Sai Babi zvuči neobično poznato. Rodio se kao Satjanarajan Radžu u jednom indijskom selu, 1926. godine. Njegova majka je tvrdila da je bezgrešno začela i da se on rodio u godini u kojoj se ispunjava proročanstvo o dolasku mesije. On je za sebe tvrdio da je inkarnacija boga na Zemlji, te da je svemoćan i sveprisutan. Tvrdio je i da je iz mrtvih uzdigao dve osobe, kao i da poseduje telepatsko znanje. Međutim, mnogo češće od ovih krupnijih stvari izvodio je „čuda“ nešto skromnije prirode - stvarao je „sveti pepeo“ na svojim dlanovima pred siromašnima, a za nešto bogatije posmatrače stvarao je jeftini nakit i satove (sa sve fabričkim serijskim brojem na njima).

Roštilj je star koliko i čovečanstvo. Tačnije, nešto stariji. Još tačnije, 1,7 miliona godina stariji. Naime, komparativna redukcija u veličini zuba kod čoveka i njegovih predaka implicira sistematsku upotrebu vatre u pripremi mesa još pre 1,9 miliona godina. Uz to, moguće je da nas je roštilj i učinio ljudima. Naime, postoje suvisle pretpostavke da je prelazak hominida na ishranu mesom (i prelazak na praksu lova, a ne samo skupljanja) bio ključan faktor u evoluciji ljudskog mozga, a verovatno i u evoluciji kooperacije i društvenosti rane ljudske životinje. Ishrana mesom je značajna ne samo zbog izvora proteina (ovoliki mozak je izuzetan potrošač energije), već i zbog sasvim novog načina na koji se hrana tražila, pripremala i kasnije konzumirala - lova i ishrane u grupi.

Kao dokaz o uskrsnuću Isusa iz Nazareta, odnosno njegovom ustajanju iz mrtvih, često se navodi tzv. Torinsko platno. Reč je o tkanini u koju je Isus navodno bio umotan (iako o umotavanju ne govore sve novozavetne knjige), a na kojem se vidi Isusov lik, odnosno figura koja nosi nešto trnovito na glavi, uz krvave otiske ruku, nogu i desne strane tela.

Osamnaestog aprila tekuće godine, most kod Beške pretrpeo je značajna oštećenja usled sukoba između pristalica Tomislava Nikolića i srbijanske policije za razbijanje demonstracija. U ovom okršaju, policija se koristila vodenim topovima, MP-40 mitraljezima i „Šermanovim“ tenkovima. Zvuči neobično?

Zašto je većina holivudskih filmova tako loša? Ljudi koji uživaju u filmu obično su iznervirani nad činjenicom da najveći deo novih filmova predstavlja čisto smeće. Isuviše često, njihova priča je banalna, predvidiva, milion puta ispričana i sasvim dosadna u svojoj većviđenosti. Nepravedno optuženi policajci, katastrofe epskih razmera, mafijaši dobrog srca, psihopate po hororima koji nikako da umru, tinejdžeri koji sa teškoćom odrastaju i parovi koji po ceo film shvataju da su jedno za drugo.

Romantična priča o osnivaču firme „Majkrosoft“, bogatašu i dobrotvoru Vilijamu Bilu Gejtsu, ide ovako nekako. Gejts je genijalac koji nikada nije završio fakultet, ali koji je vizionarski uvideo da budućnost (dakle, lova) leži u softveru, a ne u hardveru. Sa prijateljem je osnovao malu firmu i s teškom mukom ubedio glavešine u IBM-u da iskoriste njegov operativni sistem MS-DOS.