Dragan Vujadinović

Odavno smo mi, onako na rečima, za Evropu, tržište, privatizaciju i kapitalizam. Ustvari nikako ne volimo privatnike. Najčešće su nam uzrečice „otkuda njemu“, „šta je on pametniji“, „pokrao i opljačkao“.

Došlo vreme za suočavanje. Cifre sadašnje sa obećanim. I sa prošlim. Prezent protiv perfekta i aorista. By the way, potpuno se slažem sa predsednikom Asocijacije malih i srednjih privrednika, koji pre neki dan predloži donošenje zakona kojim se zvaničnoj politici zabranjuje upotreba perfekta i futura.

Pored vlasti, opozicije i nevladinog sektora, u našem sistemu „obrnute ekonomije“ pojavila se još jedna nova institucija. Premijerov brat. I to dva primerka. Jedan uvozni, i jedan naš.

Posle „velike nedelje“ (treće oktobarske), u kojoj su se, kao na traci, smenjivale Velike Albanija, Rusija i Srbija, vraćamo se običnoj svakodnevici. Koja se zove „obrnuta ekonomija“. Pre današnjeg priloga ovoj univerzalnoj temi, prisetite se nekih od naših najčudnijih paradoksa i „specijaliteta“.

Treća oktobarska, Leta Četrnaestog Gospodnjeg. Prvo se dogodila Velika Albanija, a posle dva dana, istovremeno Velika Rusija i Velika Srbija, sa sve Putinom i vojnom paradom posle skoro tri decenije. Sreća što se prvo desila „Velika Albanija“ pa parade.

Kažite dragička, poplavljeni privredni, prekrstite se u dobroj veri, nepoplavljeni privredni narode. Fond za razvoj otvorio svoje (finansijske) dveri. Poslednja sednica Upravnog odbora 22. jula Leta Trinaestog, prva sledeća trećeg oktobra Leta Četrnaestog.

Danas je dan koji nikada nije došao u Srbiju. Istina bilo je, sa ovim današnjim, četrnaest običnih šestih oktobara, ali pravi i jedini Šesti, posle Petog nikada nije došao. Iako je morao doći. Jer se Peti, bez Šestog, od tajfuna, postepeno pretvorio u blagi povetarac.

Nekad i sad. Iliti, primer delovanja "obrnute ekonomije" u praksi. Nekada, šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka Divčibare i Zlatibor behu na ravnoj nozi. Dva mala turistička centra sa lepom perspektivom. Ako bi se pametno i planski radilo i gradilo. Pri čemu je Divčibarima geografija bila saveznik. Sto kilometara bliže Beogradu, Novom Sadu, Šapcu i Valjevu. Kao stvoreno za izletište i nastavno-rekreativni centar mladeži i penzionera iz velikih gradova.

Naprotiv, naša rubrika pokreće ofanzivu. Ili, ili. Dosta je bilo opstrukcije i zamene teza. Već deceniju i po, pre i posle Petog oktobra, mnogo puta smo pisali o jednom od osnovnih paradoksa „obrnute ekonomije“. Sve pokradeno, niko nije lopov.

Nije to više onaj stari premijer. Od sredine Leta Dvanaestog. Kada je postao PPV (prvi potpredsednik vlade) sa realnim ingerencijama premijera. Tada je bio onaj „radikalski“ AV iz Parlamenta i dnevnih novina. Što na umu, to na drumu. Sve garnirano „teškim“ rečima, visokim tonovima i oštrim gestikulacijama.

Ne bi se mi u sve „mešali“ da ona Zvezdina „Marakana“ nije na meti. Gde god da kreneš, naletiš na tužne ostatke nekadašnje „sile“. Sve što vidiš, podseća na krizu i propadanje. Ruinirane i otpale fasade, ispucali trotoari, ruine od započetih građevina od pre više godina.

Ne bi bilo u redu da se naša „Obrnuta ekonomija“ ne uključi u aktuelnu raspravu oko nedavne globe kojom je Poreska uprava, alijas Harač servis (pozajmljujemo ovaj turcizam, kao jedan od mnogih koje nam je podario, uvek kreativni Basara) „častila“ naš list Danas. Bezmalo 50 hiljada evra zbog nepoštovanja zakona o zapošljavanju osoba sa invaliditetom (po tumačenju poreznika, dok firma tvrdi da čak nije ni prekršila zakon). Tek sledi katastrofa. Od ukupne kazne, petina je glavnica (nominalna kazna), a četiri petine nekakvi famozni penali i redovne i zatezne kamate.

Moramo da produbimo našu prošlonedeljnu temu o (tajnosti) investicija. Rekosmo da dok smo mali i slabi, svaki veliki investitor može na nama da „trenira strogoću“. A mi da se smeškamo i budemo ozareni kao dete na noši. Nije poenta šta u ugovorima piše i da li ih treba javno obelodanjivati. Šta ima da krijemo. Treba narodu unapred da kažemo da dok smo slabi, ravnopravni ne možemo biti. (Ne možemo se povećati, ali možemo ojačati). Tako da je u ovoj fazi (mali i slabi) samo pitanje kako će nas, i koliko ko „uštinuti“.

Već smo sve ovo rekli. Na istom ovom mestu. Ponavljamo i proširujemo, jer mnogi nisu naučili lekciju. Ovih vrelih avgustovskih dana Leta Četrnaestog proključala tema oko tajnih državnih ugovora. Da li su državu „zeznuli“ strani ugovarači. I koga su više „zeznuli“ - sadašnje ili bivše. Bivši traže da se „obelodane“ ugovori. Baš kao što su sadašnji, kad su bili bivši tražili od tadašnjih sadašnjih, sada bivših. Kompletan galimatijas.

Svaka čast Miodragu Mikiju Kostiću, „kralju šećera“. Prekipelo mu. Prevremeno vratio Fondu za razvoj kredit od 150 miliona dinara. Neće da se povlači po naslovnim stranama „žutara“ (kako ih moj kolega kolumnista sa „zadnje strane“ Basara zove). Što je veliki paradoks za našu „obrnutu ekonomiju“. Gde svi traže pare. Ne pitajući koliko koštaju. Da ne stavljaju Bogijeve „lance i katance“ na ulaznim kapijama svojih firmi.