Marko Vidojković

Juče, pre nego što ću početi sa pisanjem ovog teksta, prvi put sam u životu obišao sve režimske elektronske smećarnike i konclogore za vesti, izuzev "Novosti" i "Politike" (imam i ja dušu). Dakle, elektronski sam prelistao "Kurir", "Informer", "Republiku" (elektroverzija oblagača kanti za đubre "Srpski telegraf"), "Alo" i "Objektiv".

Rekao sam i napisao to možda i sto puta, ali vreme je očigledno i za sto prvi: kad muškarac ubije ženu, u čemu je ova usrana zemlja šampion, novinari, ne znam zašto, to uporno nazivaju "tragedijom". Kolege treba da prekinu s tom bednom praksom, jer to je, pre svega, zločin, tipičan za primitivne i zaostale sredine, u kojima muškarac smatra ženu vlasništvom, bez obzira na to da li joj je dečko, bivši dečko, muž ili bivši muž.

Danas je Dan mladosti, jedini praznik koji je nadživeo Jugoslaviju, ali samo u Srbiji. Četrdeset dve godine posle smrti druga Tita, na stadionu JNA biće priređen slet, a gosn Vučiću, Titu za maloumne i sirotinju, biće dodeljena štafeta mladosti.

Gosn Vučić je rekao da nas čekaju najteža vremena još od 1944. Siguran sam da je nenamerno napravio grešku, jer je bilo gorih godina od 1944. Pogledajmo koliko ih je u poslednjih deset.

S koje god strane da uđeš u Srbiju, uočljivi su simptomi mnogih oboljenja ove zemlje.

Pita me jedna gospođa na Fejsbuku: "Kako ste oprostili Đilasu što se sastao s Vučićem." Prvo, jako je zanimljiv naš (Kulačinov i moj) položaj u njenoj svesti, kao osoba koje praštaju grehe i to Đilasu, ni manje ni više. Nas dvojica smo, dakle, dva mala boga, gledano iz njenog ugla i na tome joj hvala.

Bio jednom jedan čovek. Moj drug od ranog detinjstva. Nekako smo izdržali do kraja srednje. Tada smo obojica zaključili - u ovom sranju od države više ne može da se živi. Palimo preko.

Već vidim osobu sa pola mozga kako se nervira jer Aksimet ne dozvoljava da mi ispod teksta ostavi komentar: "Ti'š pojest' jedno masno govno!" No, nije to sad bitno. Početak teksta, pa da se malo razveselimo.

U kancelariji ministra policije Vulina radilo se do kasno u noć. Radilo se i radilo, pa su se u pola tri čuli prvi petli, pa u tri drugi petli, pa je u četiri svanulo i taman je ministar oko pola sedam zaključio da se dovoljno radilo i da bi trebalo cepnuti ksanaks i na spavanje, kad zvoni mu telefon.

U subotu, oko tri popodne, tokom vanredne posete veceu, a prilikom tuširanja, pada mi na um genijalna ideja za kolumnu. Odavno mi tako dobra ideja nije pala na pamet.

Predsednika je iz najslađeg sna, u 13 po podne, probudila intuicija. Nešto je krenulo po zlu. Ustao je iz svog king sajz kreveta, umio se vodom koja teče iz zlatne slavine, pogledao se u ogledalo i rekao: "Ti si najlepši, najjači i najbolji, pusti šta druga deca pričaju."

(Odlomak iz romana "Đubre", 2020)

Taksista, crnac, desetak godina stariji od mene, nakezio mi se. Ja sam mu uzvratio osmehom, ušao na zadnja vrata i rekao ime hotela. "Ah, Siti of Sin, to je ludo mesto, šefe", rekao je. "I ja sam tako čuo", prihvatio sam konverzaciju.

"Šta uradih? Umro, druže. I ti ćeš, jednom. Svi će." Naravno da mi Vesa nije odgovorio, niko mi odande još nije odgovorio. Ovaj "in memoriam", kao i prethodne, pisaću reportažno. Veliki Veselin Simonović, mojim prstima, kroz moje oči, uši i pamćenje.

Ne, nije mi Dan pobede nad fašizmom toliko u srcu, naročito danas, kada pobednici preuzimaju ulogu poraženih, optužuju sve nas ostale za nacizam, a možda će baš danas (tekst, je, ipak, pisan juče) objaviti rat celom svetu, bacati nuklearne bombe, u svakom slučaju, nije to više to, ali "Deveti maj" o kom pišem nije datum nego naziv - naziv moje srednje škole!