Svetislav Basara

Verovatno će ovo mnogim levičarima i radenicima zvučati krajnje čudno, ali ja, čestnejši Danasovi prenumeranti i komentatorski džabalučari, redovno „obeležavam“ Prvi maj. Dobro, de, ne ustajem baš zorom, ne prtim crveni barjak i ne odlazim na uranak u goru zelenu, ali se, da kažemo, osećam nekako praznično. Ostalo mi iz valjda detinjstva, kao posledica indoktrinacije. Istini za volju, Prvi maj je – bar takav je meni ostao u sećanju – bio najmanje „komunistički“ od svih SFRJotovih praznika, bio je nekako međunarodan, što će reći da se tom zgodom nije – bar ne mnogo – palamudilo o ofanzivama, tekovinama, pravcima razvoja i raznoraznim „skretanjima“. Ono, fakat, dok beše para, zveckalo se oružjem na takozvanim prvomajskim paradama, ama te su parade u estetskom smislu bile mnogo bolje, a u vojnom smislu mnogo bezopasnije od docnijih Grand parada.

Podugačak je, čestnejši auditorijume, spisak srpskih strahova, ali srećna je okolnost što je, za razliku od neizbežne i svudaprisutne promaje, povod za najstrašniji među njima - strah od pomračenja Sunca - relativno retka pojava. S druge strane, visokorangirani strah od vode ne utiče previše na svakodnevni život jer je vodu lako eskivirati. Hvališ more i držiš se kraja. I miran si. Takođe je srećna okolnost što su temelje prestonom Beogradu postavili Kelti (Huni? Avari?) jer da je po nama - i, da ne grešim dušu, po našim vekovnim zavojevačima, vodomrziteljima Osmanlijama - Beograd bi se nalazio negde oko Kragujevca, na mestu na koje ga je hidrofobični kodža Miloš i pokušao da premesti. Uzmimo primer mog rodnog mesta, Bajine Bašte, koja se tek skorih dana - i to ponajpre zahvaljujući pomanjkanju građevinskog zemljišta - proširila do samih obala krive Drine. Koja je, opet, najpravija baš na teritoriji opštine Bajina Bašta.

U svetu neđelju, dražajši publikume, na dan istorijskog ekspozea, namestio sam se pred ugašen televizor već oko sedam uveče i netremice zurio u utuljeni ekran do devet sati, do - pogađate - početka Utiska nedelje kada sam smelo pritisnuo ON.

Danas će, dražajši graždani - ako sve bude teklo po planu - novopopečitelji serbski ući u pustolinu u Nemanjinoj i početi da sede „na vladi“. I tamo će - takođe ako sve bude po planu - sedeti naredne četiri godine u zdravlju i veselju.

Je li, more, Overlorde, jeste li odlučili ko će sedeti „na vladi“? Hoće li „na vladi“ sedeti i ministar pravde? Hoće li to biti isti onaj popečitelj ili neki drugi? Ako se pitate zašto vas ovo pitam, sad ću da vam kažem. Imam neke primjedbe na srpsko tužibabstvo i pravosuđe. Srećna je okolnost što ste po obrazovanju pravnik, pa vam je materija, da kažemo, u malom prstu.

Volim četvrtke, čestnejši publikume! Četvrtak je dan kada izlaze takozvani nedeljnici, publikacije koje - ponajpre zahvaljujući nekolicini preostalih novinara stare škole - još imaju neke veze sa novinarstvom u pravom smislu te reči.

Opomenu me onomad Panović da bi bio red da jednu kolumnu posvetim nedavno preminulom Gabrijelu Garsiji Markesu. Nije bilo potrebe da me opominje, imao sam to na umu, ali malo sam odložio stvar da se poslednja stranica Danasa ne bi pretvorila u rubriku in memoriam.

Vidim u novinama da javni tužilac - kaže li se to tako po novom - poziva sve po spisku Naših da se izjasne osećaju li se ugroženima ili jok. Mene, zasad, iz javnog tužibabstva nisu zvali, a nadam se i da neće jer ne verujem da ću otići.

Nisam ni slutio da je moj dobri drug, Veljo Džomić, tako moćan rendžer. Održao Veljo konferenciju za štampu i tom zgodom sportskoj javnosti „poručio“ da je nebogougodno igrati fudbalske utakmice na Veliku Subotu i - gle - budže iz Fudbalskog saveza Srbije, i inače poznate po smirenoumlju i poslušnosti, uvažile Veljove razloge i odlučile da se tekme imaju igrati u četvrtak. Sitničavo posmatrano, ni četvrtak nije bio baš srećno rešenje.

Ima neke simbolike u tome što je Mirko Đorđević umro baš na Veliki Petak, dan u koji je Hristos umro da bi u noći između subote i nedelje usmrtio smrt.

Nadaleko je čuvena Ljilja Smajlovićka po nenadmašnoj sposobnosti da raznorazne pasjaluke i dubare plasira u javnost na saharinski sladak, društveno-prihvatljiv (i poželjan) način. Daš, recimo, Smajlovićki Mesalinu, ona je propusti kroz word i eto ti očas posla Majke Tereze. Takav talenat je, razumljivo, u svakoj alotropskoj modifikaciji političke Srbije na velikoj ceni. To je, međutim, cena koju je (za sada) lako ne platiti jednostavnim nečitanjem novina koje Smajlovićka uređuje. Što ja uglavnom i činim. Ali, da budem iskren, nekako na silu. Inercija! Moć nekadašnje navučenosti na Politiku! Mami me na trafici zaglavlje „najstarijeg dnevnog lista na Balkanu“. Povremeno pokleknem, pa kupim Politiku, kao što sam to učinio juče, na Veliki petak.

Danas je, dame i gospodo, Veliki Petak, pa ćemo se stoga kloniti i politike i „Politike“ i Politikinog zabavnika i političkih zabavljača. Proteklih godina bejah uobičajio da za današnji dan napišem neko dušekorisno štivo, ali dosad ste, ko velim, utuvili gradivo i stoga ovu kolumnu posvećujem - vremenu.

Preuranih ja, dame i gospodo, sa pohvalama na konto uzdržljivosti istočnoslavjanske braće. Zagužvalo u Ukrajini. Situacija se usložnjila. Izgleda da krv ipak nije voda!

Polako se, čestnejši graždani, počinju nazirati obrisi buduće Vlade Srbije koja će u svojoj najnovijoj inkarnaciji imati „najviše sedamnaest“ - moram da primetim - prilično slabo plaćenih ministara. Overlord je, naime, odlučio da (u cilju štednje) skreše popečiteljska primanja, vozikanja i rasipanja.

Utisak nedelje u kome su gosti bili Duško Kovačević, Rale Milenkovići Dejan Mijačjednostavno se morao gledati, pa sam, sledstveno, tačno u devet sati blagoizvoleo namestiti se pred televizorom.