Svetislav Basara

Srbija je pre dva-tri dana ostala - a vidim da je to nije nešto naročito pogodilo - bez Laleta Đurića, slikara po obrazovanju, a dobrog čoveka po profesiji. Vest o njegovoj smrti nije bila neočekivana.

Subota – Danasov dan za kulturu, književnost i društvena pitanja. Tema – Tomas Bernhard i njegov (nažalost poslednji) roman „Brisanje. Raspad“, koji je nedavno objavio mali veliki izdavač L.O.M. Bernhard je, inače, pisac svetski poznat, što uopšte ne znači da je masovno čitan, a pogotovo ne znači da je dobro pročitan. I takozvani veliki književni svet ga prihvata onako kako ga je prihvatala domicilna Austrija – bajagi sa uvažavanjem, ali nekako u rukavicama, preko volje i više zato da bi pokazao politički korektnu „širinu“ i „toleranciju“ nego što mu istinski prijaju Bernhardove političke i sve druge nekorektnosti.

Odavno smo postigli saglasnost u „oceni“ da je Srbija velika tajna, a da mi, Srbi i drugi narodi i narodnosti kojima je zapalo da ovde žive, ako i nemamo mnogo toga - „imamo dušu“.

Već sam se ovde osvrtao na odvratnu praksu sveopšte kolektivizacije tako dragu srpskom tabloidnom novindžiluku, bilo da je reč o dobru ili o zlu. Ovako to izgleda. “Srbin ubijen u Bangkoku!”, “Srbin se popeo na Kilimandžaro.” I pročaja.

Boljke su sjajni vaspitači, čestnejši publikume. Ne bi možda, zarad opšteg dobra, bilo loše da naši hećimi umesto lekova prepisuju bolesti, ali ne - što reko Kjerkegor - one na smrt, nego one koje nam ograničavaju kretanje.

Jedne zgode upitao Kita Ričardsa neki engleski novindžija šta je potrebno da bi se napravila dobra pesma? Da je, počem, novindžija isto pitanje postavio nekoj našoj kafanskoj pevaljki, dobio bi poveliki komad ispovedne proze, izgovoren zaumnim političko-filozofskim slengom i dobro začinjen prostačkim ego tripom.

Ako mislite da je današnja Srbija loše mesto za život, ako su vam se smučili korumpirani političari i njihove produžene ruke - tabloidi - toplo vam preporučujem da se latite studije Crna ruka iz pera Vase Kazimirovića i da je pročitate od korica do korica. Izgledaće vam posle ova i ovakva Srbija kao Eldorado. Tvrd vam stojim.

Jeste li vi primetili, cenjeno čitateljstvo i komentatorluče, da nam se džumhurbaškan Nikolić u poslednje vreme odao samozatajnosti. Proredio je pojavljivanja u javnosti, a kada se nekim povodom i pojavi, zvuči (i izgleda) odmerenije, konciznije i manje patetično nego ranije. Očigledno je da ne dangubi i da „radi na sebi“. A to je stvar koju treba pohvaliti. Moglo bi se čak reći da je džumhurbaškan institucija koja ponajbolje funkcioniše u našem razdrndanom sistemu. Uglavnom sedi u Čiča Tominoj kolibi i ne izlazi van atara svojih ustavnih ovlašćenja. Ono, fakat, malo je ustalasao učmalu javnost refleksijama na temu potrebe za novom rezolucijom o Kosovu, ali to je – po mom skromnom mišljenju – dimna bomba. Tačnije – petarda.

Možda niste znali da je naš praotac, pravedni Noje, bio prvi čovek u istoriji koji se napio. Da, da, stvari tako stoje - pre Potopa i Noja alkohol je bio apsolutno nepoznata stvar.

Dirnuo sam, izgleda, jučerašnjom kolumnom u osinje gnezdo. Bacite samo pogled na komentatorsko-tviteraški azil u elektronskom izdanju Danasa. Pljušte optužbe! Nemam ja pojma o novim tehnologijama! Podržavam autoritarne političare i to još naše vekovne zavojevače Turke.

Ne treba, cenjeni publikume, preterivati ni u odbrani kojekakvih ljudskih prava i sloboda. Moja je malenkost, ako se sećate, vaktile isprela (fikcionalnu) teoriju zavere saglasno kojoj od ljudskih prava najviše vajde vide mutivode, propalice i neljudi.

Nije Overlord još ni zaseo „na vladu“ u Nemanjinoj, a već ga skolili žestoki belaji. Pritiskaju ga onoliko i iz Moskve i iz Brisela. U Moskvi je već bio „na lekarskom pregledu“, a pregledaće ga, pretpostavljam, ovih dana i u Briselu.

Kontraspisak kao kontramiting, samo u zajebantskom smislu. Krajem prošle nedelje srpska javnost se zdravo uzibretila zbog dveju ônemilihö pojava. Najpre je nekakav Počuča preko tviter naloga pozvao huligane i navijače da se fizički obračunaju sa Ženama u crnom, a onda su Naši - daleko im lepa kuća - objavili poduži spisak srbomrzaca.

Taština, sve je taština, davno je to i lepo rekao Propovednik, visokoblagorodni publikume. E sad, da li kategorički imperativ da se diplomatski pasoš izda tašti – u konkretnom slučaju džumhurbaškanovoj – spada u taštinu ovoga sveta ili bi se to moglo podvesti pod nešto drugo, to je već filozofsko pitanje.

Jutros me je zorom pohodila muza, pa ću vam ulepšati dan jednom velikom mišlju malih ljudi: Svaki izum, dražajši moji, nosi neizbrisiv pečat svog pronalazača. Zar vas, recimo, telefon ne podseća na Mihaila Pupina? Nije li teorija relativiteta pljunuti Ajnštajn? Ne mislite tako! To je zato što nemate mašte. A to znači da od vas nikada neće biti pronalazač.