Svetislav Basara

Oduvek mi je (i u mnogo mirnijim vremenima) bila zanimljiva novindžijska fasciniranost kriminalom i kriminalcima, ali da ne ispadne da opet pljujem „po svemu što je srpsko“, moram, cenjeni publikume, istaći da to nije naš specifikum.

Dobio sam prekjuče pismo čitaoca, pa je red da odgovorim, iako držim da bi pismopisac Ivan Stanković bolje učinio da je svoja pitanja umesto meni postavio Gospodu Bogu. Zato što tačne odgovore na ta pitanja samo on zna.

Zvanično, SPS je druga najuspešnija stranka na nedavnim izborima - od kojih se, uzgred rečeno, ni pobednici ni gubitnici nisu oporavili (a ka' će, ne zna se) - ali ja bih taj podatak, da izvinite, okačio mačku o rep i proglasio drugoplasiranog po mom izboru - Igora Brakusa i njegov Građanski pokret Sve je SVEjeDNO.

Šta ono, dame i gospodo, biva kada žaba vidi da potkivaju konja? I ona diže nogu, šta bi drugo, ali pritom ne razmišlja može li njena noga podneti poveliku ekserčinu. Ima tu još razlika. Konjske kopite se ne jedu, a žablji bataci su gurmanski specijalitet. Sve je ovo bio uvod u jednu priču koja se, koliko vidim, valja iza bosanskih gudura.

Da li jedno društvo postaje kriminalizovano u momentu kada zbivanja u njemu počnu opasno da liče na film „Sin City“? Jok, more. Takozvane negativne utopije – i Sin City među njima – snimaju se (i pišu) pre totalne kriminalizacije društva. Moglo bi se reći da sveopšta kriminalizacija nastupa u momentu kada se kriminal „normalizuje“, uljudi, pa ako hoćete i sofistikuje. E tada, cenjeni publikume, dobijamo gangstersku nižu, srednju i višu klasu, gangstersku „inteligenciju“ i gangsterski džet-set. Uz to ide i odgovarajući sistem „vrednosti“ – keva, rolex, otadžbina, audi, poštovanje... pročaja.

Referendum na Krimu, čijem bi rezultatu i Vučić pozavideo, prošao je nekako u zasenku ovdašnjih izbora, u zabavljenosti sopstvenim jadima i u lizanju državničkih gubitničkih rana. Kao što sam vaktile već napisao, zvanična Srbija se tokom čitave ukrajinske krize ponašala uzdržano, što će reći mudro, a to je, složićete se cenjeni publikume, u Srbiji nezapamćeni presedan.

Televizija B92 je prekjuče upadljivo zaličila na Reviju 92. Nisam sasvim siguran da štampana stvar koju pominjem još uvek izlazi, pa ću da vas podsetim o čemu se tu radi. Revija 92 (ako više nije) beše šarmantno glasilo, blisko policajnim i „bezbedonosnim“ strukturama koje je u celini i celosti bilo posvećeno mračnim stranama života - kriminalu, narkomaniji, ubistvima i njihovom rasvetljavanju i - uopšte - društvenim pikanterijama. Posle su BIA i policija razgranale izdavačku delatnost, pa je Revija 92 pala u zasenak. Mada, ne bi me začudilo da još uvek tavori na marginama našeg novindžijskog polusveta.

Umalo da papreno platim Overlordovu pobedu. V čjom đelo? Pokupim prekjuče iz poštanskog sandučeta račune (ostala pošta odavno stiže u elektronskom formatu) i zapucam u banku da, kako se to kaže, izmirim dugove. Pred Mamonovim hramom krenem u akciju vađenja računa iz koverata i - cap! - u rukama mi se nađe novotarija - list hartije potpisan Overlordom lično, koji me poziva da izađem na izbore i dam svoj doprinos reformama i budućnosti „naše dece“.

Izbori, predvidivo, nisu mogli proći bez tradicionalnih brljotina. Tu, pre svega, mislim na telefonska zastrašivanja biračkog publikuma, male znakove stranačke pažnje ukazivane narodu tokom predizbornosti, a plaćene državnim novcem i na nakupce glasova, „momke sa plavim kapama“ koji su pred biralištima kupovali građansku naklonost. Ali, znate kako se kaže, pobedi se - u ovom slučaju vaistinu „više nego ubedljivoj“ - u zube ne gleda.

Osvanu i prvo postizborno jutro, ljubezni publikume! Danas će nam neke stvari biti jasnije, ali mrka kapa da će nam zbog toga biti išta lakše. Danas ćemo, dakle, pouzdano znati ko je sinoć šenlučio, a ko se o svom jadu zabavio, a možda se bude dalo naslutiti i ko će sve sedeti “na vladi”.

Čutite, a? Odlično ako je tako. Subota je – osim ako se drugačije ne naredi – ionako dan za kulturu, pa ćemo nastaviti tradiciju i današnju kolumnu posvetiti Politikinom zabavniku koji ovih dana slavi lep jubilej. Urednik Zabavnika, Zefirino Grasi, beše me pozvao da napišem prigodan tekst, ja sam poziv sa zadovoljstvom prihvatio, ali sam na kraju, zbog prekratkog roka, odustao. Nije, brate, išlo da smanrdljam nešeto tek reda radi. Propust ću ispraviti ako Bog da, te poživim sto sedam godina, što je gornja starosna granica za cenjeni Zabavnikov čitalački (i saradnički) publikum.

Doguzeljasmo nekako do kraja još jedne predizbornosti. U ponoć počinje strogi predizborni mukajet, a to je stvar koju sam s nestrpljenjem čekao od samog početka višestranačkih izbora.

Ako bi mi neko zatražio da u najviše dve-tri reči opišem tekuću predizbornost, ovako bih mu odgovorio - “ja, pa ja”. Dobro, de, nije tajna da su političari ljudi sa snažnim egom; nema tog političkog majčinog sina koji među kalemegdanskim, velikanskim bistama, obilno (a često i pravedno) zasranim ptičjim govnima, ne vidi i svoju.

U sklopu podmukle akcije „skreni pažnju sa gorućih tema da bi Overlordu namakao glasove“, danas ću, dražajše žderonje, pisati o čuvenom užičkom specijalitetu - lepinji sa sve. Geografsko poreklo je važno za razne vrste pečenja, ali za lepinju sa sve je presudno.

Šta to moje oči videše, najpre na nekoj televiziji, a potom i u Danasu? Overlord u društvu bivšeg spoljnog popečitelja i bivšeg predsednika sveta - Jeremića. Taj susret je, da kažemo, izazvao izvesnu pozornost u beogradskoj političkoj čaršiji, tim pre što se Jeremić tokom predizbornosti držao podalje od javnosti.