Svetislav Basara

Bačih pogled na komentatorluk kad tamo – drvlje i kamenje na kolumnu “ Nadolazeća sezona”. Razlog – plajpičenje kajakaša kao takvih. Kraljevčani ljuti na mene što sam njihovog sugrađanina, TV kajakaša, optužio da je ćerajući šorom šajke izazvao poplavu.

Ovih dana telefoniram mnogo više i mnogo duže nego inače. Prirodna stvar. Zivkamo se međusobno, raspitujemo se za zdravlja i vodostanja, a i prekraćujemo katastrofično vreme koje se oteglo u nedogled.

Ja bih, cenjeni publikume, ubuduće mogao poslužiti kao neka vrsta Centra za rano upozoravanje na elementarne nepogode. Debela tri dana pre ovog kijameta moja diskus hernija beše počela da divlja. To je, inače, pouzdan znak da se sprema neki vremenski belaj.

Ruku na srce, nedeljnik “Nedeljnik” nije loš nedeljnik. Neki “Nedeljniku” nabijaju na nos da je tu mač nacionalan, ali “nacionalnih” nedeljnika ima svuda po svetu, pa kad je tome već tako, onda je bolje da budu kao “Nedeljnik”, a ne kao “Pečat”.

Tako to biva - kad ne daš na mostu, oderu te na ćupriji. Zima beše blaga, pa sam - odavno već odviknut od dugotrajnosti dobrih stvari - slutio da će nam se vreme već nekako osvetiti, ali računao sam na hladno i kišno leto, jer to, bajagi, tako biva. Kad ono - kišno proleće.

Dosta je bilo bradatih pevačica i ostalih zajebancija. Vraćamo se takozvanim ozbiljnim temama, a ima li ozbiljnije teme od Overlordove zvanične posete BIH. Bosancima je, cenim, vrlo drago kad se neki visoki srbijanski zvaničnik pojavi nenaoružan u Sarajevu.

Faza apsurdnih sećanja i reminiscencija, tako bi se - da sam počem slikar - mogla nazvati najrecentnija serija mojih kolumni. Komentatori, vidim, negoduju, rezile me da se iz oportunizma klonim politike, da zapostavljam teme od „šireg društvenog značaja“ i da se umesto „kritikom svega postojećeg“ bavim trivijalnostima iz moje mladosti.

Beše i mene pozvalo da gostujem u Utisku nedelje, ali bejah podaleko od Beograda i ne mogadoh da dođem, pa sam osetio obavezu da ga bar gledam. Morao sam opet da idem u onu kafanicu. Opet mi se televizor batalio. To jest, ne baš televizor - televizora radi - nego mi onaj daljinac za menjanje kanala neke jade zakočio na Pinku i ni makac ni gore dole.

Početkom šezdesetih godina prošlog veka moje rodno mesto, Bajina Bašta, bila je poprište žestokih srpskih podela. Kako je to Bajina Bašta bila podeljena? Po komšilucima, eto kako.

Oj, Srbijo, zemljo besmislenih novinskih naslova! Dobro ja prođoh na Svetog Marka. Bi neko šućmurasto vreme, čas oblačno, čas sunce, pa sam najmanje pet-šest puta skidao i oblačio sako i ne sluteći da se time dovodim na ivicu bankrota. Duško Vujošević nije bio te sreće. Prekršio nekakav dres kod. Skinuo sako na utakmici, pa mu odrapilo 34.500 dinara. Koliko bi, pitam se, platio da se skunuo go? Ima tu još pitanja: Zašto nisu kažnjeni i košarkaši koji su bili samo u majicama i gaćama? Ova me je afera podsetila na jedan stari vic o Muji i Hasi. Kao što se stariji cenjeni publikum verovatno seća, u BIH su saobraćajni policaji bili veoma strogi prema biciklistima. Nije to promaklo pažnji anonimnog „narodnog genija“ koji je sklepao sledeći vic.

Danas je, čestnejši publikume, osmi maj, to jest Sveti Marko, moja krsna slava, ali ja, cenjeni publikume, nemam privilegiju dostupnu ostalim radnim ljudima da na taj dan ne radim. Show must go on, tako bi rekao Panović da sam mu počem zatražio slobodan dan.

Na dan svetog Georgija, aždahoubice, Srbijom se prosula grozomorna vest - Tanja Bošković - Sunce ti krvavo - poljubila srednjoškolca. Vest je, pretpostavljam, izazvala žestoku moralnu konsternaciju u takozvanoj „slavskoj Srbiji, a i mene je - da kažemo - malo kosnula, pa sam se odao istraživačkom novinarstvu.

Danas ćemo se, cenjeni publikume, okanuti mraka i sivila. Sledi rođendanska čestitka. Moj drug Puriša Đorđević juče je, u zdravlju i veselju, napunio devedeset godina i koristim ovu priliku da mu poručim da mi ne izlazi na oči dok ne napuni sto.

Kasno Marko na Kosovo dođe, eto, to sam, čestnejše čorbadžije, pomislio u svetu neđelju, dok sam - po tradiciji - gledao Utisak nedelje. Koji neće biti tema ove kolumne. Ne zato što se u rečenom Utisku nije moglo čuti štošta pametno, nego zato što nije bilo materijala za zajebanciju.

Zakuvalo se, cenjeni publikume, žestoko u Ukrajini. Ali tako to redovno biva sa “događanjima naroda”, bar bi mi - kratkotrajnosti pamćenja uprkos - trebalo da znamo kako to ide. “Narod” je, da kažemo, relativno lako navesti da se “dogodi”, to jest da izađe iz boce državnog i pravnog poretka, ali je sila muke potrebna da se ponovo vrati u bocu.