Svetislav Basara

Vidim, pominje Panović u subotnjem Danasu jedno davno putovanje na Ravnu goru. Pa mi čisto nešto došlo milo. Otkud li saznade detalje? Ja mu nisam ispričao. Ili možda jesam. Ko zna? Krhko je znanje. Ali, fakat, ko god da mu je pričao, ništa nije slagao.

Svuda pođi, doma dođi. A baš mi je bilo lagodno u Podgorici. Lepo sam se, brate, odmorio. Ja obezbeđivao ketering, Luković pisao, vreme – jugovina neka – dušu dalo za lenčarenje. Da bi manje napetosti, još bi bolje bilo. Da li mislim na političku napetost? Jok, more, iako je i nje bilo. Ne treba ipak sve svaljivati na politiku. Mislim na atmosferu iz filmova Živka Nikolića. Tačnije – na jugovinu. Spuste se oblaci do krovova, duva i sa mora i sa jezera, a to, dame i gospodo, izaziva depresiju. Ništa to samo po sebi ne bi bilo loše da u današnje vreme depresija nije prezreno duševno stanje. Danas je, dame i gospodo, sramota ne biti mlad, lep, dobro raspoložen, dobro odeven i nemati telefon od hiljadu evra. Ne bih ni ja imao ništa protiv svega toga, ali mi nešto ne ide od ruke. A koliko vidim – slabo kome i ide. Čemu ovaj lament?

Došlo vreme da se rastajemo i raskantamo trodnevnu saradnju u Danasu. Organe gonjenja imamo čast obavestiti: kolega Basara danas napušta Podgoricu i automobilom se kreće ka Bajinoj Bašti; kolega Luković ne zna da li ostaje u Podgorici ili se vraća u Beograd, još ništa odlučio nije.

Dva dana na konferenciji u Podgorici, rekao bi dobri Laušević Žarko, bila su duži od godine; sjesmo, pričasmo, ogovarasmo, malo probasmo lokalne tekuće specijalitete u čašama, upoznasmo one koje poznavali nismo, a malo je onih koje ne znamo; dok ketering funkcioniše, konferencija funkcioniše, domaćin funkcioniše, neprijatelj nikad ne spava.

Specijalno iz Podgorice pišu Luković i Basara.

Auh, cenjeni publikume! Ni više komentara na kolumnu ni boljih ocena nego u prošlu subotu. Začudilo me je to, moram priznati. Svakako ste primetili da ja za vikend izdanja Danasa, da kažemo, spuštam loptu.

Sastao se onomad onaj Savet za bezbednost, kako li se već zove, i na sastanku je doneta odluka da se uđe u nemilosrdni obračun sa ekstremistima, pseudonavijačima i stadionskim dilerima droge. Kao i obično, pale su krupne i patetične reči: Niko nije jači od države! Niko ne sme da se poigrava sa državom! Ići ćemo do kraja! Ništa nas neće zaustaviti! I pročaja!

Vidim da su neki vrlo posećeni portali i sajtovi u svetu, a i šire, odlučili da ukinu opciju anonimnog komentarisanja. To je, dame i gospodo, odluka koju treba podržati, a ne bi bilo loše poraditi na tome da to postane i zakonska obaveza. Ukoliko bi takva praksa - što kažu novindžije - zaživela, svet ne bi postao mnogo bolje mesto, ali ima tu jedna stvar na koju treba obratiti pažnju: Većina anonimnih dilbera, tvrd vam stojim, nikada se ne bi odala niskim strastima da im moderne tehnologije ne idu na ruku. Tako to ide. Neuporedivo je lakše napisati nego glasno izgovoriti neku nepodopštinu, a ako se nepodopština može napisati i u svet pustiti bez ikakve odgovornosti, e to je, cenjeni publikume, izazov kome mnogi, inače samozatajni ljudi, ne uspevaju da odole.

Država planira obračun sa huliganima - eto naslova u novinčinama koji je razgalio srce radnika, seljaka i poštene inteligencije. Razumem državu! Huligani su se i njoj i nama, sirotinji raji, popeli na glavu. Podržavam, dakle, državu.

Izgleda da je spoljni popečitelj Mrkić krenuo zvezdanim stazama njegovog prethodnika Jeremića, koji je, uzgred, ovih dana svečano pustio u pogon svoju nevladinu organizaciju začinjenu međunarodnim tezgarošem Džefrijem Saksom.

Intuitivno sam ja još iha-ha vaktile osetio da ćemo zbog preterivanja sa sportom na kraju slepce vodati. Ali decenije su bile potrebne da bi mi iz dupeta došlo u glavu, to jest da bih povezao neke stvari. Primetio sam tako jednog dana u časovima dokolice da države koje puno ulažu u sport vole da prave međunarodna sranja i da na kraju propadaju.

Volim svetu neđelju, cenjeni publikume. Tog dana je (osim kad su neki izbori) mnogo manje buke i mnogo manje gungule nego inače. Naročito volim da u nedelju uveče posedim u nekom kafančetu. Mir Božiji, što no se kaže.

Podseti me Panović u subotnjem uvodniku na „slavna“ vremena kada se na užičkom trgu rušio Titov spomenik. Dobro se Zoran seća. Tačno je. Jesam negde izjavio da Titov spomenik nipošto ne treba rušiti. I to sam najozbiljnije mislio.

Gungula oko one peticije za stipendije piscima nikako da se stiša, a meni, kao jednom od potpisnika, došlo čisto neprijatno. Sirotinja je i Bogu teška, to je poznato, a kad je teška Bogu, možete misliti koliko je teška samoj sebi, to jest nama, sirotinji raji. Iako duševnog mira radi više neću potpisati nijednu peticiju – pa taman bila i za moje pomilovanje – danas hrabro stajem na branik ove koju sam potpisao.

Dugujem ispravku, cenjeni publikume! Čuh se juče s mojim drugom, doktorom Filjom, koji je očigledno bolje od mene “pazio” na časovima ruskog jezika. Ne kaže se, Bas – reče mi Filja – “čto slučilsja”, nego “čto slučilos”.