Svetislav Basara

Večernje novosti – a ko bi drugi – u broju od srede odvojilo je poveliki prostor za (bajagi) javnu raspravu o posustalom patriotizmu. To bi, da ne bude zabune, bila tema legitimna kao i svaka druga, samo da Novosti nisu tradicionalno i primitivno tendenciozne.

Hrvati se baš odali referendumima. Ušli ljudi u EU, pa ko vele, dosta smo bili samozatajni, ostvarili smo vekovni san, sad se možemo vratiti u ušuškanu prošlost. V čjom sad djelo?

Prošlonedeljni referendum u Hrvatskoj bio je velika pobeda prirodnog nad protivprirodnim bludom. Čak šezdeset i šest procenata izašlih glasalo je protiv mogućnosti da istopolne osobe zasnuju bračnu zajednicu.

Promače mi Dan republike. Dvadeset devetog novembra ove godine nisam ni na trenutak pomislio da je taj dan nekad bio veliki praznik, a tako bi verovatno i ostalo da u nedeljnom broju najstarijeg dnevnog lista na Balkanu ne beše neke priče o tome. Bila je to, da kažemo, stara, od preteranog ponavljanja već sasvim izanđala priča o Jugoslaviji kao najvećem srpskom zajebu - što bi rekle anglofilne novindžije - ikad.

Doguzeljasmo nekako i do vikenda, pa sam odlučio da ovu nedelju privedem kraju još jednim tekstom u kome pominjem ravi-Vitora Dačića. Ravi-Dačić je, naime, jedan od retkih srpskih političara sa smislom za humor. Pokazao je to nedavno na nekoj policajnoj smotri kada je izjavio da doskora nije ni sanjao da bi neko mogao da traži azil u Srbiji. Ali eto – i to čudo se dogodilo. Vidite li vi koliko je sve relativno. Postoje zemlje za koje je Srbija ono što je za azilante iz Srbije Holandija ili Švedska. Nagrnuli, dakle, azilanti i u Srbiju. A kad su već u Srbiji i kad već imaju status azilanata, dužnost države Srbije je da azilante koliko-toliko pristojno smesti. Država Srbija, svesna svojih obaveza, beše se nameračila da azilante smesti u neke barake u Obrenovcu i sve bi bilo kako Bog zapoveda da se državnoj nameri nisu suprotstavili graždani obrenovačke varoši.

Šta biva kada imate servilan odnos prema nekoj bratskoj državi – Rusiji da kažemo – i kada ne propuštate nijednu priliku da toj državi izjavljujete večnu ljubav i patetično tvrdite da “Srbija bez Rusije nema nikakvu budućnost”?

Underlord Dačić baš voli da ustalasa javnost. Takav je izgleda čovek. Ne mere da sedi miran. Šta je to, dakle, Dačić ovoga puta uradio? Osokoljen, početkom radova na Južnom toku, davao, kažu, proruske izjave.

Pogrešio sam juče kada sam rekao da nije bilo visokih ruskih ličnosti na otvaranju Južnog toka. I te kako ih je bilo. U Beogradu se - a potom i u Prezidencijalnom konaku - pojavio H. E. Aleksandar Zaldastanov a.k.a. Hirurg - vođa motociklističkog kluba Noćni vukovi.

Pade prvi sneg, cenjeni publikume. Saobraćaj, izveštavaju novinčine, otežan zbog bljuzgavice i leda na kolovozu. Ali šta nas briga, sada, kada smo konačno dobili Južni tok iliti South Stream.

Ne znam da li delite moje mišljenje, ali mene, cenjeni publikume, situacija u regionu podseća na kraj osamdesetih. Sve nekako uzavrelo. Sve usplamtelo. Sve za dom spremno. Najviše me plaše stadioni. Budući da je fudbal temelj većine ovdašnjih nacionalnih identiteta, na stadionima se najbolje vidi šta se to kuva u dubinama „nacionalnih bića“.

Kada poslovično hladnokrvni i (pomalo nategnuto) odmereni Žarković, vekovni glodur Vremena, izgubi živce, pa se uskurči, to vam je, cenjeni publikume, da kažemo, znakovito! Ne pali se taj ni na anlaser ni na kurblu! Mora nešto dobro da ga pogura da bi zabrektao.

Vidim u jučerašnjem Danasu autorski tekst Koštunice doktor Vojislava. Ako, brate. I treba! Setimo se šta je rekao mudri Deng Sjaoping: Neka cveta stotinu cvetova. Nego, da mi vidimo šta nam govori Koštuničino cveće. Stari cvetni aranžman, cenjeni publikume. Taj čovek toliko voli da se ponavlja da je prava šteta što nije budistički monah. Da je ponavljao mantru „mani padme“ kao što ponavlja svoje političke stavove, odavno bi se preselio u nirvanu. Bio bi to, pretpostavljam, veliki dobitak za nirvanu. Ali, manimo se komendije. Koštunica je u rečenom tekstu delimično u pravu. Jer, ako se ponavljanjem mantre „mani padme“ može dostići nirvana, ponavljanjem mantre „evrointegracije“ Evropska unija se ne dostiže. A upravo se to pokušava.

Vidim da je popečitelj Mrkić u teškom problemu. Nema, kaže, odgovarajuće ljude za ambasadore u Vašingtonu, Pekingu ili Berlinu. Jesam li mu onomad lepo preporučio da ako u popečiteljstvu inostranih dela nema ljude za ta mesta, neka onda na vrata popečiteljstva stavlja katanac. Velika je, izgleda, konfuzija u MSP-u, cenjeni publikume.

Vidim, ponovo je aktualizovana priča o takozvanim kiparskim parama, tom vlažnom snu srpske sirotinje raje. Ka i vazda kad se o tome povede reč, osetim potrebu da se i ja oglasim. Bio sam, što no se kaže, na licu mesta. Naravno, od moje ex ekselencije niko nije očekivao da pronalazi misterioznu kintu, ako ni zbog čega drugog, a ono zato što su svi nadležni dobro znali da sam ja u stanju pare isključivo da izgubim. Šala, komendija! Takve rabote nisu u opisu ambasadskih poslova. Ali nisu, bogme, bile ni u opisu poslova nekih postpetooktobarskih dilbera koji su vaktile upadljivo često boravili na Kipru.

Ja taman pohvalim komentatore, kažem im neku toplu ljudsku reč, a oni mi ga spuste. Evo recimo jedan je hadžija našao nešto sumnjivo i u mojoj davnašnjoj poseti Ravnoj gori. Povezao čovek stvari. DSS, DS, Ravna gora, Crna Gora! Slobo Gavrilović!