Svetislav Basara

Iako nikada nije bio ni ministar, kamoli predsednik sveta, već poslovični Cvijan - ako je verovati žutarama - preti da pomrači slavu Vuka Jeremića. Koji je, uzgred, u nedeljnom Blicu blagoizvoleo dati obiman intervju u kome nije rekao ama baš ništa. V čjom, dakle, djelo s Cvijanom? Teorija zavere je u pitanju, cenjeni publikume. „Njegovo istupanje“ - piše eminenta žutara - „nije ni malo naivno i deo je vešto smišljenog scenarija, kako bi se diskreditovala Vlada i Aleksandar Vučić.“ Iako po svoj prilici (!) Cvijana - elaborira nadalje žutara - u Srbiji malo ko shvata ozbiljno, ne bi se moglo reći da je tako i van granica. Jer - nastavlja žutara - kada se neko kod uglednih ljudi u svetu predstavi kao član predsedništva najmoćnije stranke u Srbiji, njegovi stavovi i te kako imaju težinu. A kada se u sve to umeša i Mišković, e onda se stvar vaistinu usložnjava.

Auh, cenjeni publikume. Baš se zakuvalo u SNS-u. Naravno, SNS to, kao uostalom ni bilo koja naša stranka, ni za živu glavu ne bi priznao. Sve naše stranke su – bar za javnost – monolitne, saborne, jednodušne i jednoglasne. A kako to izgleda u strankama, to samo stranke znaju.

Mala vajda, odavno smo se saglasili, veseli čoveka, ali ponekad ume i da ga uvali u velike neprilike. E, upravo se u velikoj neprilici našao jedan motorizovani službenik popečiteljstva finansija koga su glavešine nekuda poslale nekim poslom, a on - u želji da spoji i službeno i korisno - svratio u Futog, pa u državna kola nagurao - cenim - stopedesetak kila kupusa.

Onomad, kada je gostovao u Utisku nedelje, Jego ex Sijatelstvo nije prikrivao razočarenje svojim nekadašnjim učenikom i docnijim popečiteljem inostranih dela, Jeremićem, koji, pak, odavno nije gostovao u mojim utiscima.

U pravu su Čačani, mala vajda vaistinu veseli čoveka. Naročito ako pomisli da bi mala vajda mogla postati velika. Evo, recimo, ubedljive pobede SNS-a na lokalnim izborima tipičan su primer male vajde za jednu stranku koja je prigrabila gotovo apsolutnu vlast.

Pročitah negde da će u Utisku nedelje gostovati Jego ex Sijatelstvo - to je, što no se kaže, must see - pa sam se oko pola devet stuštio u moju TV kafanicu, jer ruter još nisam popravio, niti - ako ostanem u ovoj pameti - imam nameru da ga popravljam.

Popečitelj Tasovac se nije oglasio povodom afere “seča knjiga” - možda nije bio “na vladi” - ali je zato Ljušić Radoš održao konferenciju za štampu. I to ne bilo gde, nego u Međunarodnom pres centru. Tu je, dakle u kosmopolitskoj atmosferi, Ljušić blagoispalamudio svoju Sokratovu odbranu.

Podigla se ovih dana povelika furtutma zbog „prevodioca na znakovni jezik“ koji je – tvrde upućeni – tokom govorancije Baraka Obame na komemoraciji blaženopočivšem Nelsonu Mandeli na tersume, besmisleno dakle, mlatarao rukama. Prevodilac se, post festum, pravdao napadom šizofrenije, ali ja vaistinu ne znam čemu tolika uzbuna! Ako mene pitate, čovek je sasvim dobro preveo govoranciju. Ništa lično protiv Obame. Govorancije bilo kojeg političara iz bilo koje zemlje ovoga sveta najobičnije su besmislice koje – zahvaljujući činjenici da su (ni to ne baš uvek) gramatički korektne – stvaraju iluziju da je nešto bajagi rečeno. Sloboda! Napredak! Ljudska prava! Prava manjina! Demokratija! Luk i voda! Sve je to odavno izgubilo smisao. Sve je to, cenjeni publikume, luk i voda, smandrljavanje posla i jedva čekanje da se pobegne sa lica mesta u privatnost toplog doma. Ili toplog hotela. Gde se, uzgred rečeno, može naguziti poneka zgodna sobarica.

Ministre Tasovac, da li ste ovih dana bili „na vladi“? Da niste, možda, „na vladi“ postavili pitanje - Jeste li, vladari, čuli šta se radi u Službenom glasniku? Ako jeste, ne bi bilo loše da srpskom narodu i senatu obznanite kako je vlada reagovala?

Rolan Dima je čovek koji je uspeo u životu. Bio je viđeni političar, bliski saradnik francuskog predsednika Fransoa Miterana, a u dva navrata i šef francuske diplomatije, ali je ipak vrhunac karijere doživeo pre neki dan kada mu je uručen počasni doktorat Univerziteta Megatrend.

Bogme, cenjeni publikume, Overlordu Vučiću se Cvijanov transfer iz DS-a u SNS baš olupao o glavu. Kada je ono vrdalama Cvijan, nezadovoljan već nečim, dezertirao iz Tadićevog Prezidencijalnog konaka, Vučić je sijao od sreće.

Izgleda, cenjeni publikume, da je u Službenom glasniku - kojim već neko vreme suvereno žari i pali Radoš Ljušić - omrkla kristalna noć. Samo što Ljušić za razliku od svojih minhenskih uzora knjige ne spaljuje, nego ih seče i prodaje kao staru hartiju.

Naši slavjanofili, evroazijski entuzijasti, rusofili i nacionalgeopolitikanti vaistinu su smehotresni u svojoj šmirantski glumljenoj serioznosti. Gotovo je, poručuju nam sa svojih internet stranica. Evropskoj uniji je odzvonilo! Pitanje je dana kada će evropska mast otići u propast! Šta ćemo mi, ovako prosperitetni i berićetni, u toj tamnici narodnih identiteta. Čak se i Koštunica, već decenijama obuzet lenjošću i uninijem, hiperaktivirao, šakom i kapom deli intervjue uokolo, pa čak objavljuje i „autorske tekstove“. A Panović mu - demokratičan kakav je - rado izlazi u susret, umesto da ga uputi na adresu Večernjih novosti i Pečata. Gde mu je prirodno stanište. Slušaj, more, Panoviću! Vidim ja da si krenuo stopama Ljilje čuvene Smajlovićke. Svaka novina mora da ima jasan profil. A Koštunica se nikako ne uklapa u Danasov. No, dobro. Dosta o tome. Da se mi vratimo na propast Evropske unije.

Situacija je, da kažemo, šekspirovska, pa otuda i parafraza u naslovu. V čjom, dakle, bylo djelo? Muke po Tomi, cenjeni publikume, eto v čjom. Džumhurbaškan je pre neki pripretio da će se lišiti usluga obezbeđenja MUP-a Srbije jer su mupovski ugursuzi blagoizvoleli ne zameniti letnje gume na prezidencijalnoj limuzini zimskim, pa je zbog toga pukla tikva, a njihovoj ljubavi došao kraj. Iako sam po prirodi posla naviknut na svakakve bizarnosti, vaistinu mi je bilo teško da poverujem u istinitost pomenute informacije.

Moja najdraža žutara, Blic, prekjuče je objavio istraživanje na temu a da kakav li bi nam slogan u XXI veku mogao zameniti dosadašnji - samo sloga Srbina spasava - koji se pokazao kao potpuni promašaj. Mislim na sloganovu „slogu“. Ljubazna autorica istraživanja pre neki dan je pozvala i moju malenkost da uzme učešća u javnoj raspravi, ali ja sam, dosledan odluci da ne dajem usmene izjave za novine, ostao srca kamenoga.