Svetislav Basara

Pre otprilike godinu dana - mesec manje, mesec više - prestao sam da dajem izjave za novinčine. Nisam se bio posebno najerezio ni na jednu štampanu stvar, nego je stvar sa izjavljivanjem počela da uzima maha.

Opet Belaj. Jego ex Sijatelstvo baš nije imao sreće sa kadrovima koji rešavaju sve. Mislim ovoga puta na onog Šapića, koji se u politici obreo iz samo njemu i Jego ex Sijatelstvu znanih pobuda. Vaterpolista, cenjeni publikume.

Znate kako se ono kaže - čekić su u stanju da pokvare, kamoli avion. Kakav sad avion? Avion zvani Novak Đoković, eto kakav. Pre neko veče, nakon zatvaranja Sajma knjiga, odem vam ja, kako bog Sajma knjiga i zapoveda, sa braćom i sestrama po peru u neko kafanče.

Ne znam kako stvar stoji kod vas, cenjeni publikume, ali mene ovo oktobarsko vraćanje vremena načisto izbezumi. Za ovolike godine nisam naučio kad treba dodati a kad oduzeti jedan sat.

Ove godine sam, mimo običaja, a zbog straha od hodanja na Sajam knjiga otišao tek u četvrtak. Ali - rekoh već pre neki dan - ovog oktobra mi je diskus hernija bila u usponu, pa sam se prilično živahno promuvao po čuvenoj hali jedan i kupio neke knjige na koje sam se odavno bio nameračio. Manje, fakat, nego prethodnih godina, ali ne zbog smanjene kupovne moći, nego zbog pooštravanja kriterijuma. Kupovao sam, dakle, isključivo knjige za koje sam siguran da ću ih pročitati. Kvantitet me više ne interesuje. A nema više ni mesta na policama. Nakupilo se toga prethodnih decenija.

Nije bez neke što Novi Sad zovu Srpska Atina. Ima, dame i gospodo, dosta sličnosti između ove dve pravoslavne varoši. I u grčkoj i srpskoj Atini malo-malo pa ispadne neki pičvajz. Osim toga, zore su i u Atini i u Novom Sadu nekako zlatne, znate valjda na šta ciljam. Atinskoj zori Grci su, izgleda, stali na rep, a kako stvar stoji kod nas, novosadski zornjaci će na rep stati nama

Ničim izazvan, takoreći iz vedra neba, Underlord Dačić se u pravednom (?) gnevu obrušio i iskrlještio na Milana Beka, biznismena ovdašnjeg, za koga sam ja u neobaveštenosti i površnosti dugo mislio da se bavi konfekcijom.

Posle podužeg, direktnog i multimedijalnog prenosa agonije i umiranja, Jovanka Budisavljević Broz u ponedeljak je ispustila dušu. Nije umrla, nego se rodila - tako u mom vilajetu kažu kad neko umre u dubokoj starosti, nakon što se pošteno namuči.

Pokarabasili se, vidim, popečitelj Tasovac i TV direktor Tijanić. Opet kažem - šteta je što Tijanić ne piše za novine, nego čeka da mu neko stane na žulj, pa tek onda umače tastaturu u mastionicu. Nije on loš ni na televiziji, ali mislim da tamo - iako prima platu - džaba kreči.

Kraj oktobra, vreme za Sajam knjiga. Što sam stariji, sve mu se - iz mnogih razloga - manje radujem, a ponajmanje sam mu se obradovao prošli put, kada sam posete Sajmu provodio uglavnom u objašnjavanju cenjenom sajamskom publikum zašto nosim štap, a da još nisam napunio (sedamdeset, osamdeset, koliko li je potrebno) godina, životno, dakle, doba u kome je poštapanje legitimno. Ove godine Bog me je

Ovdašnje su žutare – odavno smo to ustanovili, cenjeni publikume – moćne mašine za obesmišljavanje svega čega se dotaknu. Ne dao vam Bog da vas naše žutare brane, to je sve što vam mogu reći. Na šta mislim? Čime su mi se ovoga puta žutare zamerile? Pirovom „odbranom male Ree“, eto čime. Verovatno već znate o čemu se radi, pa ću – zbog neupućenih – samo ukratko izložiti stvar.

Podseti me Žarković uvodnikom u Vremenu da Srpska narodna stranka ovih dana slavi peti rođendan. Meni se, da prostite, do juče činilo da su narodnjaci mnogo stariji. Ne zbog dužine prethodnog, radikalskog života, uopšte ne.

Udarila sitna jesenja kiša, kao da pada iz pesama Vojislava Ilića, vreme dušu dalo za melanholična smatranja. Budući da sam ionako sklon melanholiji (zato ja stalno ćeram komendiju), podlegao sam uticaju vremenskih prilika.

Danas, to jest prekjuče, četrnaestog oktobra tekuće godine, ponovo sam bio u patroli po gradu i bližoj okolini sa novinarskoistraživačkim zadatkom da registrujem eventualno prisustvo audija sa rotacionim svetlima na našim džadama, ali izgleda da je onomađašnja drugarska kritika urodila plodom - dokle god je pogled dopirao, ne beše nijednog rotacionog svetla.

Ni dana bez raskola - eto, takav bi moto trebalo zapandrčiti na grb Republike Srbije, na kome već godinama čami depresivna dvoglava ćurka ogrnuta umoljčanim leopardovim krznom.