Svetislav Basara

Izgleda da je neko rešio da doaka našem Gospodaru, Džemsu „Dačić“ Dinu, direktoru policije Veljoviću i - vidi ovo - patrijarhu Irineju.

Kada je Dragi Vođa onomad zamakao, Korejska je tuga bila pregolema. Ali nije prošlo ni mesec dana i pokazalo se da tuga i nije baš bila onoliko spontana koliko se u prvi mah izgledalo. Bilo je, naime, isuviše teatralnosti u "spontanom" narodnom oplakivanju.

Postoji mnogo učenih dokaza o postojanju Boga, neki su uverljivi, neki baš i nisu, a ja si laskam da je moj najuverljiviji. Pa da me čujemo u svojstvu priučenog teologa. Ništa se, ama baš ništa, cenjeni publikume, ne može izmisliti, sledstveno ni Bog, dakle Bog postoji.

Elem, cenjeni publikume, po završetku Dodikovog trandebala, u nekoj nus prostoriji sportske hale Borik pronađena je povelika količina oružja, eksploziva i municije. Moram se pohvaliti da sam odmah rešio slučaj. Prostom dedukcijom. Sasvim u stilu Šerloka Holmsa.

Igor Mandić baš voli da podigne prašinu. Ruku na srce, on to čini već decenijama i to - za razliku od većine ovdašnjih podizača prašine - čini sa izvesnim stilom. Činio je to i SFRJotovog vakta, a nastavio je sa istom rabotom i posle raspada Jugoslavije.

Odavno meni Dačić liči na nekog holivudskog glumca, a nikako da odgonetnem na koga. Znate ono: na vrh mi jezika. Pomislim u jednom trenutku - Jul Briner, ima neke sličnosti, ali Ivica nije ćelav.

Negde dobiješ, negde izgubiš, tako je to, cjenjeni publikume, na ovome svijetu koji je - saglasno vladici - tirjan tirjaninu, a kamoli dobrome čovjeku.

Baš sam se nešto napizmio ovih dana, teram mak na konac, pa ću nastaviti u tom pravcu sve dok ne isteram pravdu za Ružićev roleks. Živo me je interesovalo šta o toj aferi misle komentatori i zavirim ja u njihov kutak, kad tamo - ponovo srpska nesloga na delu.

Gadno je, bato, kad te Kurir uhvati u laži. Elem, zatočnici istonoljubivosti iz rečene novine opazili da Branko SPS Ružić ima poskup sat, pa su u cilju objektivnog informisanja javnosti sproveli istraživanje: a da otkud Ružiću roleks.

Znate li, mladi pisci i pjesnici, kako se postaje „književni klasik“? Ako ne znate, svratite na sajt grandiozne proseravaonice, takozvane NSPM, tamo ćete - u obilju pretencioznih budalaština - naići na recept iz pera Đokice Vukadinovića.

Potegnem vam ja, cenjeni publikume, u zavičaj da dočekam novu godinu i da se vidim sa starim drugarima; savladam nekako Debelo brdo, povlenske magle i ostala debelobrdska iskušenja, uđem u Pecinu kafanu, kad u kafani sedi legendarni Slavoljub - to je onaj što se bunio protiv povike na slobodne radikale - i pije takozvanu bijelu ljutu.

Mic po mic, cenjeni publikume, doteturasmo do kraja ove burne i skomračne godine, a da Panović i moja malenkost još uvek nismo usaglasili stavove o datumu Špenglerom predskazanog povratka u varvarstvo.

Neprilično je sprdati se sa takvim stvarima, ali ne mogu da odolim: Severna Koreja je vaistinu pokazala svetu kako se sahranjuju diktatori.

Ipak ne idem u mardelj, cenjeni publikume, pronašao sam uplatnicu koja dokazuje da sam greh okajao istoga dana kada sam počinio zločin, što je - mislim pronalazak uplatnice - ravno čudu ako se ima na umu moja nebriga prema takozvanoj arhivi.

Dopašću vam, cenjeni publikume, tamnice gde jakrepe memla davi, što ne mora obavezno biti loše, vi ćete se malo odmoriti, a cyberspace će tri dana biti pošteđen sve žešćih proseravanja nadobudnih komentatora poput „rođenog Beograđanina“ alijas „profesora“ koji zahvaljujući mestu porekla, u svom životu nije video fordovke, na šta je zdravo ponosan i ne želi da se kao takav poredi sa tamo nekom Jamajkom.