Svetislav Basara

Čim se nađem u zavičaju, progovorim ijekavski. Kada, cjenjeni publikume, temperatura spadne ispod minus pedeset, kao što je slučaj ovih dana, novinčine ne bi trebalo da izlaze. Ali pusta inercija, orilo-gorilo, na trafikama svakoga jutra moraju da se pojave vaša prava da znate sve.

I dalje putopis! Dok vi, cenjeni publikume, čitate ove redove u svojim toplim domovima, slatkim domovima, ja se nalazim u nezahvalnoj ulozi dopisnika iz zapadnih krajeva naše zemlje koji su se zbog ekstremno niskih temperatura pretvorili u severne. Temperature su vaistinu ekstremne. Po mojoj slobodnoj proceni, u Čačku je preksinoć oko dva sata ujutru bilo minus šezdeset stepeni. Ako u novinama pročitate da je bilo minus dvanaest ili tako nešto, nemojte nasedati; predizborna kampanja je u toku; naši političari žele da nam bude toplo, pa nas lažu za naše dobro. Ka i vazda.

Bi, dakle, filozofija, pa logika, na red dođe i putopisna proza.

Juče je tema bila kafanska filozofija. Danas ćemo o srpskoj logici, sa osvrtom na odgovarajuću istoriju. To dvoje, inače, stoji u tešnjoj vezi nego što se na prvi pogled čini.

E, ljudi moji, što volim kafanske debate. Potegnem, tako, pre neko veče u pajzl da udarim brigu na veselje, kad tamo - filozofska sačekuša. Slučajna, doduše. Sam sam se namestio.

Ovi na vlasti rešili da izguraju ceo mandat, pa kud puklo da puklo. A, bogme, puca. I to po šavovima. Da je ovde pameti, izbori bi bili raspisani sutra. Da, ali svi su isti, graknuće defetisti! Ništa se neće promeniti. Sjahaće Kurta da uzjaši Murta.

Šta mislite, cenjeni publikume, da mi danas istražimo postoji li vaistinu famozni velikosrpski hegemonizam? Ja mislim - i da i ne. Kako se, naime, uzme i kako kad.

Opet nam se u opticaj vratila reč „autošovinizam“, skovana svojevremeno da označi one Srbe koji bajagi mrze Srbe i Srbiju. Autori (i korisnici) te reči postupaju po istoj matrici kao i onaj srpski žandar iz kolumne od pre neki dan.

Ljudi, čitajte „Puls poznatih“, odmorite se od teških tema. Ozbiljno ovo mislim. Svašta se tamo interesantnog može pronaći. Evo, juče saznadoh da je moja draga prijateljica, Hellen Triwan, „ispumpala“ usne.

Elem, cenjeni publikume, posle pauze od nekoliko decenija, Čitluk se dr Sahibija odvažio da napiše knjigu, ali je sasvim u duhu svoje drljave filozofije, politike (i poetike) sredio da i to umesto njega urade drugi.

Nije slutilo na dobro kada se Dačić poistovetio sa Džemsom Dinom. Znamo da je ovaj sjajni glumac bio preka osoba, ali kako stvari stoje, nije ni prići svom srpskom nasledniku koji je dibidus eskalirao. U subotu je, čitam, Dačić optužio Čedu Jovanovića da „podržava ubice“.

Dragi Borise, pade mi u ovoj zimskoj dokolici na pamet da ti ispričam jednu poučnu priču iz bogate istorije naše dične žandarmerije. Priča se događa (i to često) krajem XIX i početkom XX veka, poglavito na idiličnim srpskim palanačkim pijacama.

Okolne države očigledno još uvek zaziru od velikosrpske hegemonije, što je u datim okolnostima pomalo iracionalan strah.

Ponovo je, cenjeni publikume, aktualizovana ideja o obnovi monarhije i to od strane pretendenta na presto lično. Princ prestolonaslednik Aleksandar u javnim nastupima povremeno pomene da bi srpsko kraljevstvo u svetu imalo bolju prođu od srpske republike, što nije daleko od istine. A šta na to kažu takozvane monarhističke stranke? Ništa! Ni mukajet. Šta na sve to kaže moja malenkost, zagovornik monarhije, saznaćete iz priloženog.

Iako ne znam baš tačno zašto, danima pratim „Blicov“ izbor ličnosti za neku imaginarnu vladu Srbije. Većinu fiktivnih ministara znam, neke i lično i, znate šta - rekao bih da je „Blic“ sastavio mnogo bolji Praviteljstvujušči sovjet od ovog postojećeg, a i onog pre ovog.