Svetislav Basara

Da vam nešto kažem, cenjeni publikume: ako ste na glasu kao kritičar nekog od ovdašnjih nenarodnih režima, pa ako još kažete i neku lepu reč za Anđelinu Džoli, nipošto ne kupujte kokain jer će vas narodna milicija odmah savatati i turiti u novine da srpski narod i senat vide o kakvom se tu lošem ljudskom materijalu radi.

U neko se doba setih da sam i ja (počasni) član NUNS-a, pa odlučih da se uključim u raspravu oko podele imovine. Ajmo od početka.

Prođe i kijamet kao da ga nikad nije ni bilo. Niko se naročito ne uzbuđuje što je tokom takozvanih ledenih dana dvadesetak ljudi stradalo u snegu i ledu. Valjda se smatra da je ta cifra prihvatljiva.

Još je Propovednik rekao da nema ničeg novog pod suncem, ali nije rekao da se mora večno tapkati u mestu i vrteti se u bezizlaznom krugu, kao što se to uporno čini kod nas.

Konačno, zahvaljujući vazda radoznalim novinčinama, i šira javnost je dobila priliku da zaviri u Palmin Muzej voštanih figura koji se - na osnovu onoga što sam imao priliku videti - mirne duše može nazvati muzejom voštanih karikatura.

Sad ću ponovo da vam malo tupim o srpskoj politici i priključenijima. Uzmimo slučaj Srpskog pokreta obnove.

Dobro, cenjeni publikume, načelno smo se složili da je snega i leda oduvek bilo, ali da nam iz godine u godinu sve teže padaju.

Bejah naumio da pišem nešto na političke teme, ali me medijski bum koji je posmrtno napravio Panto Krkljo, odvrati od nauma i zadrža me u matici reke uspomena. Pre nego što se upustim u pripovedanje, malo pojašnjenje hiperpronicljivim komentatorima: u B. Bašti Manjo se kaže Panto. Jel sad jasno?

Ne bih da ulazim u polemiku između Zlatka Pakovića i Srđana Jovanovića Maldorana, nisam, što no se kaže, kompetentan u toj materiji, nego mi je pažnju privukla jedna rečenica iz Maldoranove replike iz koje sam saznao da rečeni gospodin „predaje ateizam“.

Da nekim slučajem nije pušio krdžu, jeo crveno meso (kad bi ga bilo) i pijuckao rakiju cujku, davnopočivši Panto Krkljo, građanin bajinobaštanski, sigurno bi umesto osamdesetak - koliko je dobacio krajem šezdesetih - poživeo do današnjih dana i dospeo na stranice Večernjih novosti kao „domišljati Srbin“. Ja bih dodao i „dalekovidi“. Ali priča tek sledi. Malo saspensa mora biti.

Koji će ovo put biti da ponovim: Srbina ne-mo-žeš pre-je-bati, pa to ti je. Evo, taman sam pomislio da će priča o kijametu nekad i sad poslužiti kao idealan paravan za uvaljivanje podmuklih političkih koski, taman su se komentatori listom solidarisali sa mojom malenkošću, eto ti ga „analitičar“ koji me provali.

Zašto je sneg napravio ovoliki haos kada je ovoliko snega i ovako niskih temperatura bilo otkako je sveta i veka. Poslednji put, ako dobro pamtim, slično beše pre dve zime. A mogao bih se zakleti da je te godine snega bilo više.

Vidim da se ponovo priča i piše o diplomatiji, a da se Sindikat profesionalnih diplomata žali na preveliki broj takozvanih nekarijernih ambasadora.

Nema pravde na ovom svetu ma koliko se Sahibija trudio da je namakne. Evo, sad ćete cjenjeni publikume odmah vrisnuti: ostrašćen je, daje mu ga na politiku, predizborna kampanja, ko zna ko ga plaća, a ja nameračio da pišem o muzici.

Kolaps, cenjeni publikume! Ama, nema razloga za sekiraciju. Prisetite se Apokalipse po Jovanu. Neće nama glave doći mraz, nego oganj. A opet, kao da je Sudnji dan.