Svetislav Basara

Gledam juče (devetog marta) fotografije sa devetomartovskih demonstracija i sve mi se čini da je prošlo mnogo više vremena, iako ni dvadeset jedna godina nije malo. Te crno-bele fotografije govore mnogo više nego stotine hiljada reči koje će se ovih dana izgovoriti i napisati, samo se treba malo udubiti.

Izgleda da je Mirko Cvetković-Maček, po zanimanju aktivni premijer u senci, konačno lupio rukom o astal i povikao: ora basta! Neće više, cenjeni publikume biti arčenja državnih para, besplatnog vozikanja u audijima, kupovine parfema za sekretarice i galantnog naručivanja stotina hiljada ćevapa. Gorepomenuti je pri samom kraju četvorogodišnjeg mandata, takoreći uoči izbora, odlučio da zavede stroge mere štednje koje - ako je premijeru verovati - neće pogoditi obične građane, već samo ministre i njihove svite.

E, dragi moji, sad će nam se takozvani srpski fijat popeti na vrh glave. Posle mnogih peripetija i mistifikacija (kao da se radi o revolucionarnom modelu ferarija) famozni 500L je predstavljen na Sajmu automobila u Ženevi. Ako je verovati našim novindžijama, tradicionalno sklonim preterivanju, 500L je „oduševio Ženevu“. A kako i ne bi? Umesto onih cica koje se u minićima čepe pored izloženih mašina, pored našeg se slikao Prezident lično.

Postoji neproverena priča da je znameniti američki reditelj, Nikolas Rej, svojevremeno video Tita. Poznato je da je najveći sin naših naroda i narodnosti voleo filmadžije (naročito glumice), pa u tom smislu priča nije sasvim neutemeljena, uprkos dugom jeziku, veoma nezgodnoj naravi i još nezgodnijim navikama kultnog režisera. Bilo kako bilo, Nikolas Rej se obreo u filmu Dinka Tucakovića „Doktor Rej i đavoli“. Tucakovićev filmski postupak je poprilično složen, krcat citatima, omažima i - ako tako mogu da kažem - proročanstvima unatrag, pa ću tu temu prepustiti karijernim filmskim kritičarima, a ja ću se pozabaviti drugim stvarima. Filmskom slikom SFRJota iz šezdesetih godina prošlog veka.

Tamo negde, sedamdesetih godina prošlog veka, u zlatno doba političkih viceva, prepričavala se sledeća šala komika: Ide tako bugarski aparatčik Sofijom po sunčanom danu, na temperaturi od trideset pet stepeni i naleti na poznanika pod otvorenim kišobranom. Šo rabotiš, mori, kaže aparatčik? Misliće ljudi da si lud. Jok, mori, odgovara mu poznanik. Misliće da si ti lud. U Moskvi pada kiša.

Mora da sam umalerisao Ivicu Dačića, jer je - tvrdi Kurir - policajni popečitelj za dlaku izbegao smrt u stravičnoj saobraćajnoj nesreći koja se dogodila na carskoj džadi Užice - Požega.

Opet su nam zabili nož u leđa. I to Rumuni, od kojih smo to najmanje očekivali. Šta da se radi, jeste da su pravoslavne vere, jeste da nisu priznali Kosovo, ali ipak su oni Latini, makar u lingvističkom smislu, a zna se da su Latini stare varalice.

Možemo da odahnemo, cenjeni publikume! Čirindživ će rešiti stvar. Već je, tvrde prorežimske novinčine, nameračio da uloži četiri milijarde dolara u srpsku elektroprivredu, pa ako posao krene, biće tu još investicija i ugrađivanja.

Mnogo se prašine podiglo oko famoznog ACTA, međunarodnog sporazuma za zaštitu intelektualne svojine i borbu protiv piraterije.

Samo što smo se koliko-toliko oporavili od niskih udaraca Anđeline Džoli, na scenu je stupio do skora nepoznati srbomrzac, izvesni Omar Bakri Abuharaz, kolumnista sudanski.

Istorijski dani, cenjeni publikume. Konačno je postignut nekakav sporazum sa Prištinom saglasno kome će „naša južna pokrajina“ na međunarodnim skupovima ubuduće nastupati pod imenom, Kosovo, ali sa sledećom fusnotom „ovaj naziv ne prejudicira status i u skladu je sa Rezolucijom 1244 i mišljenjem MSP o kosovskoj deklaraciji o nezavisnosti“.

Sudeći po udarnim vestima u novinčinama, nema nama spasa. Tu ne vredi kukati na tabloide i optuživati ih za srozavanje kriterijuma. Uspon tabloida, naime, počinje tek u momentu kada su kriterijumi nepovratno sniženi. A to nam se davno dogodilo.

Da, da, na pomolu je novo krivično delo protiv naroda, države i mileševskog episkopa Filareta. Rešilo, naime, u crkvi da penzioniše osebujnog vladiku, a vladika, radan kakvim ga je Bog sazdao, ni da čuje.

Čitajući novinske komentare o slučaju Srbljanović čovek bi rekao da živimo u zemlji trezvenih i bogobojažljivih i ljudi, ali svi mi znamo da to tome nije tako, da je - štaviše - daleko od toga i da je bajagi pravedni gnev komentatora najobičnije kulovsko licemerje i seljačko prenemaganje.

Au, brate slatki, al se Smajlovićka razgoropadila. Opet je zašiljila pero. Ali od marcipana i saharina više ni traga. Samo krv, znoj i suze.