Svetislav Basara

Ovako je cenjeni publikume čestiti prota Mateja Nenadović govorio Simi Milutinovići Sarajliji, piscu prve moderne srpske istorije u kojoj je obradio period od 1813. do 1815. godine.

U sveopštoj ovdašnjoj otupelosti nekako nezapaženo prođe monstruozna vest za koju bih - uprkos reputaciji aktera - ipak radije voleo da verujem da je tabloidna konstrukcija, a ne istina.

Juče je, cenjeni publikume, bila trinaesta godišnjica bombardovanja Srbije, koje se iz nekog razloga, a najboljem duhu anglosaksonske leksike, uporno naziva "NATO bombardovanje". Da nekim slučajem u engleskom jeziku postoje padeži, agresori bi sasvim sigurno rečeno bombardovanje nazvali Bombardovanje NATO pakta.

Kad god, cenjeni publikume, ugledam lonac čorbe, ne mogu da odolim porivu da budem mirođija. Tako sam nasađen. Elem, pre izvesnog vremena moj dragi kolega Zlatko Paković pristavio je lonac i u njemu majstorski skuvao Slobodana Antonića, a čorbu nazvao „Diler ideološkog opijuma“.

Pitate se šta je centaurea iacea? Ako ste spavali na časovima latinskog, kao što sam to - na veliku radost komentatorskih zlobnika - činio ja, ipak ne morate u potrazi za prevodom ići na internet jer je to za vas već obavila moja malenkost.

Možda nećete verovati, cenjeni publikume, ali mic po mic dođe vreme da pišem o poeziji. Neka današnja kolumna bude omaž starim dobrim vremenima, malo zatišje pred buru, pre nego što se vratimo predizbornoj kalakurnici i prinadležnim glupostima i teškim pokvarenjaštvima.

Sam sebi sve više ličim na jednog uglednog ovdašnjeg mrtvozornika sa kapicom Šerloka Holmsa - malo malo pa napišem neki nekrolog - ali u poslednje tri godine u Srbiji je sa ovoga sveta otišlo toliko dragocenih i dobrih ljudi i žena da prosto moram napisati nekoliko reči na vest o smrti Verice Barać.

Što bi rekao Bodrijar - štrajk događaja! U nedostatku pravih vesti, novine su ovih dana pune napisa o četrdesetogodišnjem jubileju epidemije velikih boginja. Gotovo pola veka prođe, a kao da je juče bilo.

Je li, more, pita me pre neki dan drugar, šta ti ono pišeš po tviteru? I otkud ti uopšte na tviteru? I šta ćeš na tviteru tako mator? Tviter je za decu, političare i pevaljke.

Lepo kaže poslovica: koga su zmije ujedale, taj se i guštera plaši. U tom je smislu SRS, to jest ostatak zaklanih radikala, odlučio da se unapred osigura protiv mogućih verolomnih poslanika koji su spremni da za šaku dolara izdaju ideale i da usred mandata, kako se to u političkom žargonu kaže, prelete u protivnički tabor.

Odavno ja govorim da su srpski tabloidi tiha jeza, ali tvrdim da su najobjektivnija slika ovdašnjih zbivanja. Ono što pročitate u proseravanjima štampanim u takozvanim ozbiljnim novinama možete okačiti mačku o rep.

Dragan Đilas je, cenjeni publikume, počeo da se ponaša kao onomad njegov prezimenjak Milovan. Dobro, de, nije baš da je napisao nešto ubitačno po establišment, poput Anatomije jednog morala, ali zato neće ni zaglaviti na dugogodišnju robiju niti će postati disident.

Sve se češće, cenjeni publikume, pitam: je li ovo država ili luna-park? Evo, čitam da je nekoj majci invencije palo na pamet da na Novom Beogradu sagradi repliku predratnih Terazija, „da se Novobeograđani ne bi izlagali naporima odlaska“ do pravih Terazija, onih na Terazijama.

Ovo gore je, dame i gospodo, hemijska formula preporoda Srbije. Polako, znam da izgleda komplikovano, sve ću objasniti. Taman kada su se izjalovile nade u Sirindživovu darežljivost - to je, da podsetim, onaj investitor neodoljivo nalik na Sandokana - Srbijom se raširio još jedan talas privrednog optimizma.

Ne ide nam nešto sa utvrđivanjem famozne političke pozadine ubistva Zorana Đinđića, pa to ti je, a kada predstojeći izbori protutnje, tek onda neće ići, na sveopšte veselje onog mog vuka koji je od obilnog krkanluka nabio nekih osamsto kila.