Svetislav Basara

E, koliko volim kad kolumnu mogu da posvetim nekom dobrom filmu ili takvoj knjizi, ili nečemu takvom, to Bog sami zna. Ovih dana se pojavio „Gradac“ posvećen Vilijamu Barouzu (eto ti ga sutra neki komentator sa ispravkom ortografije) i koristim priliku da temat toplo preporučim cenjenom publikumu.

Nema tome ni mesec i po dana kako sam negde rekao ili napisao da kroz deset godina niko neće pominjati Kosovo. Vreme se izgleda opasno ubrzava. Već više gotovo niko i ne govori o Kosovu. Čak su se i zakleti kosovobranitelji ućutali po tom pitanju. Koštunica se fokusirao na nacionalne izdaje druge vrste. Kritikuje vlast da slabo vodi ekonomiju.

Bliži se dan uvođenja antipušačkog zakona i napetost raste. Kolega Vasić je juče napisao nekoliko lepih stvari o suštini tog zakona, a imaće još mnogo sjajnih prilika da piše o implementaciji tog zakona u našem Vilajetu, nadaleko čuvenom po zakonitosti. Kad su principi u pitanju, mi uvek odemo u krajnost. U komunizmu smo isprednjačili daleko ispred Marksa i Engelsa, a sad slutim da ćemo isprednjačiti i u evropejstvu.

Čitam s vremena na vreme komentare onlajn čitalaca, ko bi tome odoleo. Ima ih svakakvih: i dobronamernih i visprenih i tupih i zlobnih. Ali toga - možda i više - ima i na ulici. Što bi internet bio uglađenije mesto? Elem, najbolje volim one sitničave koji mi ulove svaku omašku i grešku. Sve su na mestu. Ali su sve i neizbežne. Prostor ove kolumne se možda ne čini veliki, ama na godišnjem nivou to bude gomila teksta. Novine, takođe, izlaze svaki dan. Oni upućeniji u izdavaštvo znaju koliko se truda uloži u lekturu i korekturu knjižuljka od stotinak strana, koliko taj proces traje, pa opet na kraju bude grešaka. Smatra se da, zapravo, uopšte ne postoji nijedna knjiga bez štamparske greške.

Otkud tolika pizma na prezidenta, pravo da vam kažem - nije mi jasno. Jeste da su mnoge stvari u našoj državi Danskoj trule, jeste da ništa nije kako bi trebalo da bude. Ali - da li je za sve kriv prezident? Za ponešto i jeste, a i on se sam trudi da ostavi utisak da je krivlji nego što jeste jer se petlja u posla koja ne može obaviti.

Panović je nesnosan. Malo-malo pa zove: gde je kolumna. A ne zna da ja ne znam gde je. Sto poslova imam, a ne bih nijedan da imam. Al šta se može, show must go on. Elem, da ne baljezgam više o promašajima srpske politike, navede me đavo u kasapnicu. Oću da kupim malo švargle. Izgefelt, veli kasapska radnica, šta izvoljevate. Izvoljevam švarglu.

Na sve muke, sad nas i zemljotresi pogodiše. Ne znam kako to tumače seizmolozi, ja krivicu za to svaljujem na politički sistem. Umetnička sloboda. Pa neka se političari pravdaju. Dobro, čoveče, reći će dobronamerni, kakve veze ima politika sa zemljotresom? Jesu naši političari i ovakvi i onakvi, ali teško da su u stanju da izazovu tektonske poremećaje. Ne bih se ja olako s tim složio. Ovde se, naime, već dvadeset i neku godinu uspešno vodi politika zemljotresa. Ovaj, kraljevački, jeste vidljiv i opipljiv, ima i žrtava, ali i naša politika, rekoh već, mnogo duže ruši sve pred sobom. Lepo reče Vesna Pešić pre neki dan u „Vremenu“ da se politička klasa pretvorila u tvrđavu. U zatvoreni sistem koji parazitira na sveopštoj bedi. Koji, zapravo, svesno proizvodi bedu. Zvuči čudno, ali deluje. Ekonomija se može zasnovati na svemu, pa i na đubrištu.

E, braćo pisci, džaba smo krečili. Tolike godine mrčimo artiju, a Kusta nas pokosi prvom knjigom, satera nas u mišju rupu, pokaza nam šta je tiraž, jednom rečju - održa nam lekciju. Doduše, uz malu pomoć Manje Vukotića, koji se nekako uvek nađe pri ruci velikanima pisane reči. E, dobro. Oko Kustine se knjige čaršija još jednom podelila na prvu i drugu Srbiju. Jedni - među njima Manjo i „biblijska ličnost“ - smatraju da je Kustin uradak čudo neviđeno, ne štede se tu komplimenti, a i kako bi se štedeli kad je lično Čitluk sahibija blagoizvoleo prisustvovati puštanju Kustine knjige u pogon.

Kuku meni! Nemade me nekoliko dana, a služba jego Sijatelstva iskoristi odsustvo i napravi belaj. Odoh na Sajam knjiga, odadoh se profesiji, završi se i to, uključim „naše pravo da znamo sve“ i imam šta i da vidim. Šta vidim? Ko neka divanhana, okolo neka novindžijska deca, a u centru - u centru ko neki presto. Samo fali Simo Paštrmac. Zvani Amidža.

Elem, završi se još jedan sajam knjiga. Kako to ovde redovno biva, podigla se velika kuloarska prašina oko sajamskih nagrada. Te nagrade, vaistinu, sve više podsećaju na Nobelovu. Uporno zaobilaze ovdašnje izdavačke „Borhese“ i „Ljose“ i ostavljaju mučan utisak da je burazerski pluralizam pustio korena i u književnoj zajednici. Žiriji kao da su motivisani logikom saglasno kojoj je uspešnima dovoljan uspeh (i zarada), a da - kao u starom Rimu - treba nagrađivati lenje i posustale. Gunđa se to po štandovima, pronose se abrovi, ali u javnost ništa ne curi. Zima izdavačkih nezadovoljstava ostaje unutar granica izdavačke zajednice. Oćutiš li - možda će se i tebi jednog dana osmehnuti sreća. Laneš li - pozdravi se sa nagrađivanjem. A za to što se nagrade i nagrađeni zaborave već sutradan - niko i ne haje. Sve je ovde za jedan dan.

Mnogi posetioci Sajma knjiga zdravo su se začudili ovih dana videći Slobodana Gavrilovića i moju malenkost u srdačnom ćaskanju na štandu „Službenog glasnika“. Očekivalo se valjda posle nekih Slobinih i Mojih prepucavanja po novinama da bi stvar trebala da završi pravom pucnjavom. I to s razlogom. Ovde, u Srbiji, svaka razlika u mišljenju između kumova i prijatelja obično i završi tako. Ako baš i ne odleti glava - onda to budu neprijateljstva do groba. A pri tom obe zaraćene strane tvrde da je to ujdurma spoljašnjeg neprijatelja. Neću da kažem da Vatikan, Kominterna, CIA i masoni nisu dali their best da između mene i Sloba poseju seme razdora; a i ja sam se, bogme, svojski potrudio. A eto, posle svega, sedimo i ćaskamo, pijemo kafu (nema pušenja, pravna je ovo država) i razgovor uopšte nije nategnut. Dapače! Srdačan je.

Ma, da se ovde ne preteruje sa zabrinutošću zbog krize? Sudeći po ovogodišnjem Sajmu knjiga, ne bi se reklo da je kriza nešto naročito pogodila takozvanu književnu zajednicu, šareno društvo pisaca, knjižara, izdavača, čitalaca i - naravno - mnoštva parazita koji u Srbiji tradicionalno vegetiraju na produktivnoj manjini. Ko su ti paraziti? Mnogo me pitate. Na prostoru predviđenom za ovu kolumnu ne bi bilo mesta da se navedu imena parazitske elite, kamoli svih

Stvar sa Jelenom Karleušom se usložnjava. Sa jedne strane, zdravo se uznemirila prvosrbijanska ulema: dramoseri, mrsomudi, čitluk sahibije i evet efendije, a sa druge - osim časnih izuzetaka - ni drugosrbijanci nisu baš oduševljeni. Srećem razne ljude na Sajmu knjiga i mnogi mi prebacuju što sam podržao Karleušinu kolumnu. I jedne i druge spaja tradicionalni ovdašnji provereni džiberski sistem diskvalifikacije. Kažeš nešto što čaršija ne želi da čuje, a čaršiji ti odmah pronađe da ti je majka bila kurva, da si bežao sa časova u školi i - naravno, naravno - da si sve to čaršiji rekao po nalogu mrskih zapadnih sila.

Stigosmo nekako na štakama i do praga kandidature za članstvo u EU. Bila je to prilika da SNS ponovo okrene ćurak naopako i da pokaže lepšu stranu svog janusovskog lica. U neku ruku, pozicija bivših radikala je najbolja slika ovdašnjeg ukupnog odnosa prema Evropskoj uniji. Dobro bi bilo postati zemljom-članicom - svi znaju da to donosi mnoge prednosti - ali da se ništa ne promeni u strukturi vlasti. Nije to nova politika. Začeta je još u pretprošlom veku i ukratko bi se mogla opisati poslovicom „i jare i pare“.

Ne interesuje me puno ekonomija pa mi nekako promače prošlonedeljna Dinkićeva izjava da pare od prodaje "Telekoma" ovoga puta neće biti uložene u podmićivanje glasača. Novinari su izgleda bili nepoverljivi, takav im posao, pa su Dinkića priupitali šta nama, sirotinji raji, garantuje da će tako i biti.