Svetislav Basara

Prođe bez incidenata i večiti derbi. Pa nije zgoreg da se zapitamo: zašto prođe bez incidenata? Da li to znači da su tokom poslednje dve nedelje socijalne napetosti smanjene? Da, možda, „gnevni momci koji divljanjem izražavaju opravdan gnev zbog gubitka Kosova“ nisu promenili mišljenje i odlučili se da proteste izražavaju mirnim putem?

Noćna mora baš-demokrate Slobodana Antonića uskoro bi mogla postati stvarnost. Ako sve bude teklo po planu i ako se ne postigne istorijski kompromis, ustane tako Antonić jednog jutra, obuče ruho, pogleda kroz prozor i vidi da je osvanuo u diktaturi.

Što bi rekao Johan Sebastijan Bah: balkanska je fuga pregolema. I biće vremenom sve golemija. Bar do onog neizvesnog dana u budućnosti kada će političkoj eliti sinuti da država ne počiva na policiji i vojsci nego na sistemu vrednosti koji policija i vojska brane u slučaju da je ugrožen. Naša država takav sistem, jednostavno, nema.

Kuku što se podigla galama oko teksta „Kakvi bakrači“. Čak sam zaslužio i čast da se nađem na elektronskim stranicama Cvijanovićevog fanzina „Novi standard“ gde sam optužen da se zalažem za pooštravanje cenzure unutar „nenarodnog“ i „diktatorskog“ Tadićevog režima. Opet bacim pogled na kolumnu i opet vidim da su lažni i profesionalni patrioti zamenili teze.

Po kafanama se, čujem, prosula paranoidna priča da ja u ovoj kolumni šatro kritikujem prezidenta, a da sam u stvari jedan od „spin doktora“ koji srpskom narodu i senatu saopštava Tadićeve misli i namere koje on, bajagi, ne želi (ili ne sme) otvoreno da kaže. Paranoici imaju i ubedljiv dokaz: indikativno je, prduckaju uokolo, to što ja prezidenta nazivam „Jego Sijatelstvo“ i tako utirem put njegovom samodržavlju. Najzagriženije abronoše idu tako daleko i tvrde da odavde povremeno najavljujem nepopularne poteze vlasti. Sve nešto mislim, možda i ne bi bilo loše da smo prezident i moja malenkost zavereničko društvo; u tom slučaju bi neki politički kriminalci odavno završili iza brave i mnogih pičvajza ne bi bilo. Ali stvari stoje drugačije: prezidenta viđam isključivo na sajmovima knjiga.

Njegovo visokoblagorodstvo, prezident srpskog naroda i senata, blagoizvoleo je u u nedelju dati intervju provladinoj i pronjegovoj „Politici“ u kome je umirujućim tonom saopštio da je „bezbednosna situacija u Srbiji stabilna“, da „huligani neće vladati Serbijom“ i, najposle, da će, ponovi li se desetooktobarski belaj, narodna milicija pokazati zube i upotrebiti „sva raspoloživa sredstva“. Razložan je, prezidet, ka i vazda. Zna on dobro, kao što svi donekle upućeni ovde znaju, da huliganska falanga nema kapaciteta da osvoji vlast i da ga istera iz pustoline na Andrićevom vencu.

Da je stvar otišla predaleko, mogli smo se osvedočiti pre neki dan kada je jedan sportski radenik javno predlagao da se fudbal organizuje na verskoj osnovi i da se formira nekakva „pravoslavna liga“. Doduše, i on je primetio da to za neke može biti „pomalo ekstremno“. Nemam nameru da tupim o sportu i navijačima. Navodim ovaj primer isključivo kao ilustraciju šta biva sa tupoumnom i neartikulisanom Ćosićevom ideologijom kada se „primi“ u masama i pređe sa reči na dela. Jer od Ćosićevih račundžijskih lamenata nad ugroženošću srpstva do nemira na stadionima put uopšte nije dugačak.

Šta se to događa sa Srbijom? Zbog čega je stepen svih sloboda, uključujući i umetničke, manji nego u doba rigidnog komunizma? Zašto tako radosno srljamo u kaljugu malograđanštine. Evo o čemu je reč: Sava Damjanov, pisac, doktor nauka i profesor univerziteta objavio knjigu "Porno liturgija arhiepiskopa Save".

Malo je neverovatno da Jego Sijatelstvo Prezident, onako tankoćutan i osetljiv na svaku poplavicu, nepravilnost i nepravdu, nije našao za shodno da se posle reprize nedeljnog divljanja u Đenovi pojavi na televiziji i da se obrati naciji. Imalo bi to efekta: umirilo bi s razlogom uznemireno stanovništvo, podstaklo inertne državne službe da se energičnije late posla i možda čak donekle uznemirilo političke kriminalce koji stoje u senci čitavog zamešateljstva.

U danu kada je srpskom narodu i senatu saopštena blagovest da će Šormaz Dragan ostati narodni poslanik, grad je doslovno brujao o kolumni Jelene Karleuše objavljenoj u Kuriru. To je bila još jedna potvrda moje, sve izraženije dalekovidosti. Nema tome ni dva meseca otkako sam u NIN-u podržao Karleušinu nameru da se angažuje u politici. Gospođa Karleuša, napisao sam tim povodom, nema dlake na jeziku. Popa zove pop Boba zove bob. Ako bi nastavila s tom praksom i posle eventaulne pobede na izborima - a ne vidim zašto ne bi - bila bi to prava revolucija u jednoj sredini ogrezloj u laganje, u kojoj malo kome bode oči činjenica (iščačkao je Sava Dautović) da je i sam Otac nacije - „najznačajnija ličnost u srpskoj kulturi XX veka“ - zapravo cinkaroš i notorni lažov.

U šoku zbog neuspeha demonstracija, DSS je tek danas (11. 10. ‘10) izdao tradicionalno kilavo saopštenje u kome, je li, „osuđuje svako nasilje“ i za haos na beogradskim ulicama okrivljuje vlast. Tim apsurdnim optužbama pridružili su se radikali i SNS koji nikako da prelomi: je li vaistinu za Jevropu ili za „tradiciju“.

Dragi Borise, bi žestok pičvajz u Beogradu u prošlu nedelju. Bogougodnici i rodoljupci zgroženi protivprirodnim bludom i pretvaranjem prestonice u Sodomu i Gomoru, ponovo su - kao ono 2008 - u pravednom gnevu porazbijali i popali sve što su stigli. Najdrčniji među njima drznuli su se da zapale i sedište tvoje stranke, ruke im se dabogda osušile.

Nobelov komitet - koji je poslednjih decenija često podsećao na one naše nesretne komitete, ako znate šta hoću da kažem - konačno je ovarisao i posle dužeg vremena nagradu za književnost dodelio jednom vaistinu velikom piscu, Mariju Vargasu Ljosi. Neću da kažem da neke komitejine odluke nisu bile na mestu - Elfride Jelinek, na primer - niti da su drugi laureati bili književni diletanti (mada je i takvih bivalo), ali kada priznanje dospe u zaista prave ruke onda su svi zadovoljni. Čak je sit i onaj moj debeli vuk koji već danima ništa nije pojeo. A nije da nije bilo hrane.

Desetogodišnjica petog oktobra „patriotskoj“ je „inteligenciji“ bila sjajan povod za pokušaj beatifikacije Slobodana Miloševića i ritualno naricanje nad gubitkom suvereniteta i nacionalnog identiteta. Stvari sa suverenitetom i identitetom, istina, ne stoje baš sjajno i - nastavi li se ovako - stajaće još gore. Gorepomenuta gospoda uzroke takvog stanja vide u podmukloj zaveri „Imperije“. Pretpostavljamo da je reč o Americi. Osim ako se ne radi o onoj imperiji iz „Ratova zvezda“, što nije isključeno, budući da je američki rat za uništavanje srpstva i identitetstva jednako nemotivisan kao i onaj vođen na filmskim platnima.

Ko kaže da nije bilo šestog oktobra. Svake godine redovno osviće iza petog. Evo ga i danas. Čujem juče na radiju prezidenta kako na sva usta hvali Đinđićeve zasluge i tvrdi da mu je žao što „šestog oktobra“ nije bilo. Duša me, priznajem, zabolela slušajući lamente Jego Sijatelstva, suze mi grunule na oči, umal’ se ne zakucah kolima u banderu.