Svetislav Basara

Krletu 22 na ruke! Rekosmo juče da je moć naših avtokratora i tirjana, nekako - kako bi se to modernim rečnikom reklo - mekana, ne bilo im primenjeno na genitalnu opremu.

Vratih se konačno sa odmora, od koga sam, sticajem okolnosti, polovinu proveo u bolnici. I - šta kažem? Kakvi su mi bolnički utisci? I ovakvi i onakvi! Pomešani.

Strah od svedočenja, pogotovo kad je u pitanju vojska, jedan je od najužasnijih strahova u Srbiji, zemlji paničnih strahova. Kako je to moguće, reče moja drugarica.

Ma šta pričaš, rekla je Tijanićka, moja školska drugarica, koja je početkom devedesetih sramno izdala zavet predaka i emigrirala u Kanadu, a koju sam posle dvadeset...

Zar avioni Ratnog vazduhoplovstva, takođe se zapitah, ne bi trebalo da - bar tako propisuju Ustav

Svako zaustavljanje i polusatno zadržavanje autobusa iz Plovdiva i Jedrena na benzinskoj pumpi u Šimanovcima završava se u ekološkoj katastrofi, jer putnici tih autobusa - nakratko pušteni s lanca - ostavljaju iza sebe ogromne količine južnoevropskih govana...

U autobusima bugarskog goniča robova, "Bojan Travela", i turskog goniča robova, "Edirne Transport & lojistik", na snazi je stroga zabrana unošenja bilo kakvih napitaka i bilo kakve hrane, pod izgovorom da je to u suprotnosti sa zakonskom regulativom Evropske unije...

Pogotovo na terenu Srbije i Hrvatske.

Koliko samo, pomislih, ljudi u ovom trenutku sedi po sumornim srpskim kafanama i s najvećom pažnjom čita pesnikov intervju!

Nakon što sam pročitao nekoliko pesnikovih odgovora na nekoliko pitanja novinarke Politikine kulturne rubrike shvatio sam, ne bez olakšanja, da mi čitanje pesnikovog intervjua neće isisati previše snage, jer sam taj intervju, samo pod drugim naslovima, pročitao, ako se ne varam, najmanje dvadeset puta, tako da sam već bio izgradio solidan odbrambeni mehanizam.

Politikine ukrštene reči govore mnogo više o stanju stvari u Srbiji nego milioni u vetar izgovorenih i na papir otisnutih reči.

Tešić je doista bio diktator, pomislih potom, čovek čvrste ruke, neka vrsta apsolutiste, zato je Književna reč i bila onako dobra. Bilo je čast biti urednik Književne reči.

Lepo je to zakrpio majstor Sjekloća iz Balkanske, nema šta, ali nikada to više nije bio isti kaput, iako sam ga nosio još mnogo godina potom, sve dok se nije raspao prirodnom smrću.

Govorim ovo iz ličnog iskustva. Jedan, recimo, tričavi kaput, s kojim sam osamdesetih živeo u dugogodišnjoj vezi, umalo me je koštao života, a možda i duše.

Eto zašto novinari Politike žive u uverenju da je Republika Srbija, ma šta to bilo, najbolji od svih svetova, mnogo bolji od Kantovog najboljeg od svih svetova...