Svetislav Basara

Šta tek reći o novinarima tobožnjeg najstarijeg dnevnog lista na Balkanu koji istog trenutka kada se preko jake veze zaposle u Politici i kada zakorače u redakciju, bez obzira na to koliko bili mladi, momentalno postaju stari, dementni...

Kako biti bez trunke pameti, a znati mnoštvo stvari napamet, kako biti idiot, a naoko izgledati pametno, to su strategije kojima Politika decenijama i s velikim uspehom obučava i obmanjuje svoje čitaoce, tačnije, žrtve.

Istog onog trenutka kada sam na kasi benzinske pumpe u Šimanovcima kupio primerak Politike, ono malo dobrog raspoloženja nestalo je kao rukom odneseno i ustupilo je mesto sumornim mislima u koje zapadam uvek kada se - po službenoj dužnosti - latim prelistavanja Politike.

Možda ne bi trebalo da prestrogo sudim o tabloidima, pomislih razgledajući fotografije raskomadanih ljudskih tela, priložene uz reportaže o desetinama, možda i stotinama jučerašnjih saobraćajnih nesreća.

Koliko li ću se tek sada natezati na klozetskoj šolji, kako li ću se tek sada u Zagrebu osećati jadno i bedno i šta li će sve Zagreb očekivati od mene, pomislih obuzet egzistencijalnim strahom.

Iz svakog Srbina, ma koliko dobronameran, obrazovan, pa i produhovljen bio - što se za ARSena svakako ne može reći - onoga trenutka kada kroči na peron zagrebačkog kolodvora, na sav glas zaurla velikosrpski šovinizam i hegemonizam...

Prezime Arsenijević skratio, prva tri slova - ARS - ispisao velikim slovima, to je bila sva njegova umetnost, serem mu se na umetnost! Takva je bila srpska avangarda, kakav je bio srpski mainstream, o tome bolje da ne govorim.

Žalosno je, pomislih, što Srbi u najboljim godinama upražnjavaju seksualne odnose uglavnom pismenim putem, u žvrljotinama po klozetskim nužnicima, eto zašto natalitet u Srbiji rapidno opada, mada, pomislih potom...

Moram se rešiti čula, pomislih odmah potom, posle ću videti šta ću, nemam sad vremena da mislim o tome, a ne treba ni da mislim, jer se čula ne mogu rešiti pre nego što prestanem da mislim, a ne mogu da prestanem da mislim, pomislih.

Ali ni tadašnji ljudi nisu bili ljudi u pravom smislu te reči.

Manje-više dobrovoljnoj, da ne preterujem, pomislih. Da bih odmah potom pomislio da je Jugoslavija zaista bila koncentracioni logor otvorenog tipa i da ja u stvari zato i žalim za njom.

Kada bi nekim slučajem Hrvatska prekonoć nestala s lica ovog sveta, istog trenutka bi po sili nužnosti nestala i Srbija, zato što Srbija i Hrvatska idu u paru, kao dvojajčani sijamski blizanci, koji se ne podnose, a nemaju kud.

Danas sledi nastavak sage o oficirima i multidžentlmenima. Idemo na posao.

Srpsku javnost, do guše ogrezlu u entropiju i čemer, pre neki dan je malčice ustalasala - jedan deo javnosti u pozitivnom, drugi deo u ibretnom smislu - štura vest da je dvestotinak vojnika i oficira Vojske Srbije "odalo počast" đeneralu Draži.

Naša vlada je - kao što svi dobro znamo, samo se neki prave ludi - u stvari nevladina organizacija, a čija je - to takođe svi znamo. Takođe znamo da je predsednik/ca vlade "na" kojoj sedi šaroliki skup rogova u vreći...