Nikad nedeljom

Vuk Jeremić je pre neki dan u Knjaževcu na osnivanju Opštinskog odbora Narodne stranke izjavio da je 'narodu dosta priče o političarima' i da politika ne bi smela da bude priča o ljudima na javnoj sceni i njihovim odnosima, već o tome kako učiniti da građanima bude bolje.

Da nisu zamenili uniforme, i da je neko od rotiranih ministara iz Vučićeve plejade - Nebojša Stefanović ili Aleksandar Vulin - postao predsednik Skupštine umesto Ivice Dačića, da li bi taj bio unapređen ili degradiran?

Vučić je majstor monodrame, gde je obično lako uočiti razliku između režiranog i improvizovanog dela.

Na prošloj ploči Vučić je imao hit - Anu Brnabić.

Teško je, i faktički nemoguće, formulisati odnos Srbije prema globalizmu, odnos prema Kosovu, prema Zapadu, EU i NATO, prema Rusiji, Kini, pluralizmu, medijima, bez prihvatanja, makar i nenamernog, dobrog dela stavova i posledica koje je donela Miloševićeva 'antibirokratska revolucija' iz poznih osamdesetih sa njenim ratnim epilozima.

Smrt proslavljenog režisera Gorana Paskaljevića povod je i da prizovemo političku simboliku njegovih filmova - od alegorije totalitarizma u 'Posebnom tretmanu' (1980), do fenomena čekanja i nade u 'Čuvaru plaže u zimskom periodu" (1976).

Da li je ona poštapalica 'američka televizija' posle Vašingtonskog sporazuma i posete privredne delegacije na čelu sa Grenelom Beogradu još uvek etiketa za prokazivanje ili možda kompliment?

Najbolju procenu njegove politicke buducnosti Borisu Tadicu dao je Budimir Loncar, doajen jugoslovenske diplomatije, kad mu je rekao da ce najveci njegov problem biti to što ce završiti dva predsednicka mandata (ako zanemarimo ono malo 'skracivanja mandata'), a da ce i dalje biti mlad covek za politiku.

Da je Vučić odigrao pre Vašingtona svoju igru detekcije, onda bi knjiga 'Jerusalim' Sajmona Sibaga Montefjorea bila sad ono što je knjiga o Milanu Stojadinoviću bila Ani Brnabić kad je pomalo senzacionalno postala premijereka Srbije.

Prijatelj koji živi u Americi pre neki dan mi kaže da sukobi između Trampovih pristalica i učesnika antirasnih protesta (u organizaciji pokreta Black Lives Matter - BLM), koji potresaju ovu zemlju, podsećaju na film 'Detroit', dramu iz 2017. godine koju je režirala Ketrin Bigelou: Film se temelji na stvarnom incidentu iz 1976. u motelu 'Algiers' i sadističkoj primeni sile policije prema grupi Afroamerikanaca.

Turizam je u ljudskoj istoriji relativno mlada pojava, pa bi verovatno Karađorđu bilo nezamislivo da će, čak i kad prođu dva veka od njegovog ustanka, Srbi ići u Tursku da planduju i da ih još služe ljubazni Turci, kao što ni Gavrila Principa ne bi lako ubedili da će na Petrovaradinu nastupati muzička grupa koja se zove 'Franc Ferdinand', te da će se s njom oduševljavati mladi Srbi, ali i omladina iz belog sveta.

Od ljudi koji se motaju po Briselu čujem da se tamo novi saziv srpskog parlamenta ne smatra baš previše ozbiljnim, a to sigurno načuje i Vučić, kome je stalo do imidža i u Briselu, pa bi verovatno i on voleo da se elegantno ratosilja takvog balasta.

I danas je srpski radnički san da te neko zaposli u 'namensku industriju'.

Zamislite Hrvatsku bez narativa 'Domovinskog rata', bez najveće pobede u istoriji Hrvata, kako reklamiraju 'Oluju', bez mistične veze Tuđmana i branitelja koja je možda jača i od one Tita i SUBNOR-a?

Jeste li primetili da niko više ne pominje Vučića kao budućeg košarkaškog trenera?