Bratislav Braca Marković

Prošlog vikenda dobili smo novu srpsku reč. Patentirali su je naprednjaci. Kolonosk(l)opija.

U ranu jesen '87, samo nekoliko meseci nakon sticanja punoletstva, obreo sam se u Novom Mestu u Sloveniji na odsluženju vojnog roka. Vrlo brzo sam razumeo dve stvari. Prva je da je koncepcija "svi smo mi armija" najveća moguća glupost, a verujem da je stepen moje smotanosti pomogao i mojim sredovečnim oficirima da, nakon više decenija službe u JNA, to shvate. Čovek u životu nije rođen da zna sve, zapravo, svako od nas sposoban je za nekoliko profesija. A ja svakako nisam rođen da budem vojnik. Druga stvar koju sam razumeo šetajući se kao "gušter" prilikom retkih izlazaka u grad, bila je da vojni rok služim ne u drugoj zemlji, već na drugoj planeti. Ne mislim ništa loše - naprotiv. Vekovni uticaj Austro-Ugarske jasno se mogao videti u ovom lepom, ali od Beograda sasvim drugačijem mestu. Red, rad i disciplina, radnim danom retko si koga mogao videti u kafiću. I izrazito lepe devojke, ali to nažalost nije tema ovog teksta.

A do pre nedelju dana mislio sam da bar većinu stvari u Srbiji kapiram. Imao si naše i njihove, ili njegove. A onda se u Veterniku, koji bi sasvim slobodno mogao da promeni ime u Vesternik, jer cela Srbija liči na Divlji Zapad, dogodio ozbiljan obračun. Ćaci protiv Ćacija. Nezvanične informacije govore da su se ovi ljudi koji vole predsednika i aktuelni režim do poslednjeg dinara ili evra, sukobili oko dnevnica za dolazak na spontano organizovani plaćeni skup, pod nazivom "blokade blokadinih blokada".

Odavno sam se oslobodio iluzije da svojim kolumnama mogu da promenim stav bilo koga. Jer u Srbiji prilike su takve da oni koji se sa onim što napišem slažu, to razumeju i bez mog teksta. Ovi drugi pak, niti žele, niti hoće da razmisle o bilo čemu što napišem. Zemlja smo dakle, koja je duboko podeljena. Toliko podeljena da se postavlja jasno pitanje, ima li u našem društvu demokratskog kapaciteta za izbore? Da bi se izbori održali, potreban je bar minimum demokratske atmosfere, koji, bojim se, Srbija u ovom trenutku ne poseduje. Jer, jasno je da izbori kakve je do sada organizovao Vučić, ne bi smanjili tenzije u društvu. A za izbore, onakve kako ih vidi ustav, zakon i pristojan deo planete, ne znam da li imamo snage.

Studenti i građani imaju pravo na mirno okupljanje, ali iza toga stoji namera da se uruši sistem jedinstven u svetu, koji je ovde baš dobro počeo da funkcioniše. Srbija zapravo ima ozbiljnu šansu da postane turistička atrakcija jer je zemlja koja gradi građevine koje ne služe nikome. I to je šansa da budemo proglašeni za svetsko čudo.

Naprednjaci su dakle, kako istorijski izvori govore, nastali od radikala, a radikali su na ovim prostorima u prošlosti izgubili sve bitke. Ali, ti njihovi porazi nisu bili obični, bili su to slavni porazi pretrpljeni od brojno nadmoćnijeg neprijatelja. Jasno je dakle da naprednjaci od svojih predaka radikala vuku genetsku predispoziciju ka slavnim bitkama u kojima vole da budu poraženi, ne znam da l' sam vam to napomenuo od brojno nadmoćnijeg, po mogućstvu što surovijeg neprijatelja, jer što je neprijatelj suroviji, porazi su veći a samim tim i slavniji.

Sedeli Deki i ja u nekom lokalnom tržnom centru na Banjici u kafiću. Pogledam, brate, nema dileme, Boris Tadić kupuje nešto, ne bih da vas slažem, ali mislim da je bila plastikarnica. To što ga srećem na Vračaru, nije čudno, tu mu je stranka, ali brate, na Banjici u tržnom centru, kupuje plastičnu vanglu, onu u kojoj ja klincima mutim šlag za tortu kad im je rođendan...

A taman sam hteo da pišem o doktoru premijeru i geografu Macutu, koji je svojim dugim i napornim istraživačkim radom na jugu Srbije otkrio grad pod nazivom Hlebane. U njemu živi stari narod Hlebanićani, koji je otkrio hleb, ali kako smo mi Srbi skloni skraćivanju reči, umesto da tražimo hleba, mi tražimo leba i tako je od grada sa izvornim nazivom Hlebane, nastao grad Lebane. Dakle vi koji se podsmevate prvom čoveku izvršne vlasti, koji se ne meša u svoj posao, te je nakon Brnabe, postao fikus broj 2, proučite malo istoriju, a Macuta ostavite da nastavi da se ne meša u svoj posao.

Danas u šetnji Zlatiborom sa mojim drugom, takođe kolumnistom Dragančetom Stojadinovićem, bilo je skroz zabavno. Draganče je jedan sjajan tip, al nemojte da mu kažete, on je uvek nešto preterano ozbiljan, a svom zdravlju pristupa toliko studiozno da smo na kraju najteže deonice naše šetnje merili saturaciju. Moja drugarica Ceca koja je za to stručna kaže da saturaciju u šetnji ne meri niko normalan. Ali ja nisam ni rekao da je u ovoj priči neko normalan.

Mnogo sam voleo da vozim kad sam bio mlađi. A sad, pokušavam da stignem na odredište što pre i što lakše. Zato je auto put dobra stvar. Ipak, ne koristim deonicu auto puta Pakovaće-Požega. Neka, lepo je proći kroz ovčarsko-kablasku klisuru. Istina, Drobnjak je prilikom davanja izjave o sigurnosti tunela Munjino brdo i Laz delovao sjajno. Mislim sjajno za neku parodiju. NJegov produhovljen i odlučan izraz lica, odisao je samopouzdanjem i uverenošću u ono što govori. Dakle ko da ne poveruje takvom liku?

Sa zor ne biva, čuvena je rečenica koju je izgovorio stari Hadži Zamfir, malo uvrnutoj tetka Doki, koja je uporno pokušavala da isprosi Zonu za njenog Maneta.

SPS je nakon duge i teške bolesti, konačno preminuo 8. juna u Zaječaru. Mnogi običaji našeg naroda na ovaj smrtni slučaj se ne mogu primeniti. Recimo, ne možemo reći da je ova partija ispustila svoju plemeniti dušu, jer u njoj odavno nema ništa plemenito. Ali da krenemo redom, jer o bahatom, pokvarenom, podmuklom životu SPS-a, ima se mnogo toga reći.

Pokušao sam da se učlanim u Asocijaciju novinara Srbije, skraćeno AN(U)S. Pa šta ima veze što tamo nisu pravi novinari, nisam ni ja. Ali, lepo je u AN(U)S-u, jer to nije običan AN(U)S, mislim da je to predsednikov AN(U)S.

Teško je utvrditi šta je regularnije, da li osvajanje Zvezdine valjda 118. titule (prestao sam da brojim negde oko pedesete), ili tesna pobeda naprednjaka u Kosjeriću. Ali budimo realni. I Zvezda i naprednjaci imaju velike muke. Zvezda ne može da osvoji više od jedne titule godišnje, zato što neki bezobrazni ljudi neće da organizuju više prvenstava u toku jedne godine. Nema veze što to niko ne bi gledao, ni ovo jedno niko ne gleda.

Moglo bi se reći da su visoki funkcioneri države i grada u nesaglasnosti. U prevodu, Brnaba i Šapić se izgleda ne vole. Šapiću smeta "Ćacilend", jer je na javnoj površini, te nam je saopštio da mu zbog toga kasni. Kako šta mu kasni, pa kasne mu radovi, bez brige nije ono najgore. Istina, ja nisam primetio da je Šapić nešto radio od kad je postao gradonačelnik, ali svakako da opaska o zauzimanju javne površine od strane najblaže rečeno sumnjivih likova koji kao fol oće da uče (a realno ne znaju ni šta to znači) može imati smisla.