Bratislav Braca Marković

Sedeli Deki i ja u nekom lokalnom tržnom centru na Banjici u kafiću. Pogledam, brate, nema dileme, Boris Tadić kupuje nešto, ne bih da vas slažem, ali mislim da je bila plastikarnica. To što ga srećem na Vračaru, nije čudno, tu mu je stranka, ali brate, na Banjici u tržnom centru, kupuje plastičnu vanglu, onu u kojoj ja klincima mutim šlag za tortu kad im je rođendan...

A taman sam hteo da pišem o doktoru premijeru i geografu Macutu, koji je svojim dugim i napornim istraživačkim radom na jugu Srbije otkrio grad pod nazivom Hlebane. U njemu živi stari narod Hlebanićani, koji je otkrio hleb, ali kako smo mi Srbi skloni skraćivanju reči, umesto da tražimo hleba, mi tražimo leba i tako je od grada sa izvornim nazivom Hlebane, nastao grad Lebane. Dakle vi koji se podsmevate prvom čoveku izvršne vlasti, koji se ne meša u svoj posao, te je nakon Brnabe, postao fikus broj 2, proučite malo istoriju, a Macuta ostavite da nastavi da se ne meša u svoj posao.

Danas u šetnji Zlatiborom sa mojim drugom, takođe kolumnistom Dragančetom Stojadinovićem, bilo je skroz zabavno. Draganče je jedan sjajan tip, al nemojte da mu kažete, on je uvek nešto preterano ozbiljan, a svom zdravlju pristupa toliko studiozno da smo na kraju najteže deonice naše šetnje merili saturaciju. Moja drugarica Ceca koja je za to stručna kaže da saturaciju u šetnji ne meri niko normalan. Ali ja nisam ni rekao da je u ovoj priči neko normalan.

Mnogo sam voleo da vozim kad sam bio mlađi. A sad, pokušavam da stignem na odredište što pre i što lakše. Zato je auto put dobra stvar. Ipak, ne koristim deonicu auto puta Pakovaće-Požega. Neka, lepo je proći kroz ovčarsko-kablasku klisuru. Istina, Drobnjak je prilikom davanja izjave o sigurnosti tunela Munjino brdo i Laz delovao sjajno. Mislim sjajno za neku parodiju. NJegov produhovljen i odlučan izraz lica, odisao je samopouzdanjem i uverenošću u ono što govori. Dakle ko da ne poveruje takvom liku?

Sa zor ne biva, čuvena je rečenica koju je izgovorio stari Hadži Zamfir, malo uvrnutoj tetka Doki, koja je uporno pokušavala da isprosi Zonu za njenog Maneta.

SPS je nakon duge i teške bolesti, konačno preminuo 8. juna u Zaječaru. Mnogi običaji našeg naroda na ovaj smrtni slučaj se ne mogu primeniti. Recimo, ne možemo reći da je ova partija ispustila svoju plemeniti dušu, jer u njoj odavno nema ništa plemenito. Ali da krenemo redom, jer o bahatom, pokvarenom, podmuklom životu SPS-a, ima se mnogo toga reći.

Pokušao sam da se učlanim u Asocijaciju novinara Srbije, skraćeno AN(U)S. Pa šta ima veze što tamo nisu pravi novinari, nisam ni ja. Ali, lepo je u AN(U)S-u, jer to nije običan AN(U)S, mislim da je to predsednikov AN(U)S.

Teško je utvrditi šta je regularnije, da li osvajanje Zvezdine valjda 118. titule (prestao sam da brojim negde oko pedesete), ili tesna pobeda naprednjaka u Kosjeriću. Ali budimo realni. I Zvezda i naprednjaci imaju velike muke. Zvezda ne može da osvoji više od jedne titule godišnje, zato što neki bezobrazni ljudi neće da organizuju više prvenstava u toku jedne godine. Nema veze što to niko ne bi gledao, ni ovo jedno niko ne gleda.

Moglo bi se reći da su visoki funkcioneri države i grada u nesaglasnosti. U prevodu, Brnaba i Šapić se izgleda ne vole. Šapiću smeta "Ćacilend", jer je na javnoj površini, te nam je saopštio da mu zbog toga kasni. Kako šta mu kasni, pa kasne mu radovi, bez brige nije ono najgore. Istina, ja nisam primetio da je Šapić nešto radio od kad je postao gradonačelnik, ali svakako da opaska o zauzimanju javne površine od strane najblaže rečeno sumnjivih likova koji kao fol oće da uče (a realno ne znaju ni šta to znači) može imati smisla.

Dirnut sam veličanstvenim skupom dvadesetak hiljada “pristalica” aktuelnog režima u Nišu. Najavljenih tri dana pretvorili su se u nešto više od sat vremena, kratko i ekspeditivno. Dobro nije baš sve bilo jasno, ali ne treba tražiti dlaku u jajetu, ili roštilju. Shvatili su to ljudi iz autobusa, te su umesto potvrde svojih političkih ubeđenja, tražili pakete koka-kole za poneti.

Ima tome sigurno više od 15 godina. Na vlasti su bili "oni bivši", da iskoristim omiljen izraz predsednika. Moj tast i možda najveći životni prijatelj Boško i ja bili smo okoreli zvezdaši. Kažem bili, jer on već par godina ore nebeske njive, a ja ne orem ništa, ali sam se zarekao da za vreme ove vlasti neću kročiti na "Marakanu".

Za razliku od Bregovićevog junaka što kuka da nema ribu, ja već decenijama Đurđevdan provodim sa onom koju volim. Ove godine u našoj oazi mira sa koje se pruža predivan pogled na najlepše vrhove planine Zlatibor.

Eeee, a taman sam počeo da pišem ozbiljne kolumne. I sad opet moram da pravdam najviše državne zvaničnike, dakle, preda mnom je težak zadatak i trnovit put. Taman sam nekako natčovečanskim naporima opravdao izjavu predsednice najvišeg zakonodavnog organa "ko se lača mati", evo novog teškog zadatka za moja nejaka pleća. Ali ljudski je svaku situaciju sagledati iz svih uglova, zaista.

Politika je kažu, veština mogućeg. Nisam veliki ljubitelj ove izreke, jer mislim da je svaka delatnost, delatnost mogućeg. Ali, ova definicija politike, bez obzira što je jedna od mnogih, apsolutno je tačna i možda najviše odgovara našoj trenutnoj situaciji. Da bi ga pobedili, potrebno je doći do prelazne vlade (zovite je kako želite) , koja će pripremiti uslove za regularne izbore, a zatim na te izbore izaći i ovu vlast poslati na smetlište istorije, gde joj je odavno mesto.

Oprečne su ocene jučerašnjeg najvećeg skupa u istoriji Srbije ikada, koji to definitivno nije bio. Istina, neki režimski portal piše da su Hrvati poludeli. Nemam dovoljno mentalne snage da pročitam ceo tekst, te mogu da pretpostavim da se misli kako su Hrvati poludeli, jer njima niko ne može tako da uneredi Zagreb, a takođe Zagreb nikad neće imati takav vašar, ili, kako bi Đole rekao, "paradu pijanstva i kiča". Nego, briga me za komšije Hrvate, nek leče oni svoju ljubomoru kako znaju, Šapčani su ponosni. Kažu, nemoj da nas je više iko ikad prozvao zbog vašara, pa naš vašar je Bečka filharmonija za ovo...