Bratislav Braca Marković

Dirnut sam veličanstvenim skupom dvadesetak hiljada “pristalica” aktuelnog režima u Nišu. Najavljenih tri dana pretvorili su se u nešto više od sat vremena, kratko i ekspeditivno. Dobro nije baš sve bilo jasno, ali ne treba tražiti dlaku u jajetu, ili roštilju. Shvatili su to ljudi iz autobusa, te su umesto potvrde svojih političkih ubeđenja, tražili pakete koka-kole za poneti.

Ima tome sigurno više od 15 godina. Na vlasti su bili "oni bivši", da iskoristim omiljen izraz predsednika. Moj tast i možda najveći životni prijatelj Boško i ja bili smo okoreli zvezdaši. Kažem bili, jer on već par godina ore nebeske njive, a ja ne orem ništa, ali sam se zarekao da za vreme ove vlasti neću kročiti na "Marakanu".

Za razliku od Bregovićevog junaka što kuka da nema ribu, ja već decenijama Đurđevdan provodim sa onom koju volim. Ove godine u našoj oazi mira sa koje se pruža predivan pogled na najlepše vrhove planine Zlatibor.

Eeee, a taman sam počeo da pišem ozbiljne kolumne. I sad opet moram da pravdam najviše državne zvaničnike, dakle, preda mnom je težak zadatak i trnovit put. Taman sam nekako natčovečanskim naporima opravdao izjavu predsednice najvišeg zakonodavnog organa "ko se lača mati", evo novog teškog zadatka za moja nejaka pleća. Ali ljudski je svaku situaciju sagledati iz svih uglova, zaista.

Politika je kažu, veština mogućeg. Nisam veliki ljubitelj ove izreke, jer mislim da je svaka delatnost, delatnost mogućeg. Ali, ova definicija politike, bez obzira što je jedna od mnogih, apsolutno je tačna i možda najviše odgovara našoj trenutnoj situaciji. Da bi ga pobedili, potrebno je doći do prelazne vlade (zovite je kako želite) , koja će pripremiti uslove za regularne izbore, a zatim na te izbore izaći i ovu vlast poslati na smetlište istorije, gde joj je odavno mesto.

Oprečne su ocene jučerašnjeg najvećeg skupa u istoriji Srbije ikada, koji to definitivno nije bio. Istina, neki režimski portal piše da su Hrvati poludeli. Nemam dovoljno mentalne snage da pročitam ceo tekst, te mogu da pretpostavim da se misli kako su Hrvati poludeli, jer njima niko ne može tako da uneredi Zagreb, a takođe Zagreb nikad neće imati takav vašar, ili, kako bi Đole rekao, "paradu pijanstva i kiča". Nego, briga me za komšije Hrvate, nek leče oni svoju ljubomoru kako znaju, Šapčani su ponosni. Kažu, nemoj da nas je više iko ikad prozvao zbog vašara, pa naš vašar je Bečka filharmonija za ovo...

U maniru svog političkog oca Vojislava Šešelja koji je pre mnogo godina objašnjavao kako se advokat Barović više puta sapleo na koru od banane, Aleksandar Nenadležni Vučić poslednjih meseci izgovorio je gomilu opasnih neistina, počev od tvrdnje da je dozvoljeno i poželjno kolima pregaziti političke neistomišljenike koji odaju počast nedužno nastradalim sunarodnicima u padu nadstrešnice u Novom Sadu, do toga da je dekanka iz Niša Natalija Jovanović ubodena "nožićem", a njena povreda (nejasno zašto je nije nazvao povredica) jednaka onoj koju možete da zadobijete kad sečete luk ili krastavac.

Kao što završih prethodnu priču, kraj se primakao. Mladi učeni ljudi, kao i njihovi profesori, najavili su veliki protest u Singidunumu, glavnom gradu Nedođije. Svi, pa i kralj Narcis, znali su da se na tom protestu očekuje veliki broj građana. To je jako razbesnelo, ali pre svega, mnogo uplašilo kralja. On je zbog toga ogradio svoj dvor i pokušao da u park ispred svog dvora, koji inače nije pripadao njemu nego svim građanima Nedođije, dovede što više svojih mladih, učenih ljudi.

I dalje je kuvalo u zemlji Nedođiji, reklo bi se sve više i više. Kralj Narcis, očigledno uvređen i besan, verovatno zbog toga što su mu mladi učeni ljudi zajedno sa svojim profesorima uporno poručivali "nisi neizbežan", tražio je način da se dopadne građanima Nedođije, ali mu je to išlo sve teže i teže. Probao je na prozorima sa nacionalnom pokrivenošću neke napitke, moguće da su to bili napitci čarobnjaka sa ružičastog prozora, tako da je Narcisu bilo sve gore. Onda je na svom malom prozoru prikazivao kako ga šiša frizer Piša. Frizer Piša, bio je jedan vrlo sipatičan tip, vašeg pripovedača podsetio je na Musu Kesedžiju.

Činjenica je da više nije pitanje da li će režim da padne, već kada će se to dogoditi. Posle više od decenije studenti su za samo nekoliko nedelja uspeli ono, što godinama ne uspeva niti jednoj opozicionoj političkoj stranci. Probudili su nadu, Srbija je na nogama, bez obzira na činjenicu što nenadležna osoba, koja je do skoro bila centar celokupne političke moći, neubedljivo, a reklo bi se i prilično neurotično, uverava građane Srbije da je sve kako treba, te da Srbija neće stati. A, da, umalo da zaboravim ono, predaja nije opcija.