26.04.2012. 19:09
Tamo negde 1996. godine imao sam sedamnaest godina i nisam baš znao koju muziku slušam mada su moji prijatelji voleli metal, Novi talas i Novi primitivizam a roditelji Otisa Redinga i jednom sam pušio travu sa čuvarem gimnazije i u određenom periodu sam čitao isključivo Hemingveja (otud, je l’, i konstrukcija ove rečenice) i nekako mi se svideo kraj knjige „Za kim zvono zvoni“ kada onaj tip za koga ne mogu da se setim kako se zvaše ali znam da ga je u filmu koji nikad nisam gledao igrao Gari Kuper umre onako besmisleno ali vredno i na žurkama mog odeljenja se slušalo
18.04.2012. 18:54
Razlozi zbog kojih triler jednostavno ne uspeva da pronađe svoje prirodno mesto u srpskoj kinematografiji najverovatnije se svode na višedecenijsku netrpeljivost komunističke ideologije prema žanru u književnosti i filmu. U „Grešnici bez greha“ Koste Novakovića iz 1927. godine, posmatrajući osnovnu fabulu, koliko god da je naivna, gledalac u dovoljnoj meri može da poveruje u bandu lopova i prevaranata koja se krije u praznim bogataškim kućama i predstavlja opasnost za čednu heroinu. Blesavo je, ali na nekom nivou dovoljno približno tadašnjoj kapitalističkoj realnosti.
05.04.2012. 21:15
Tema smrtonosne igre do istrebljenja stara je koliko i zvučni film i omogućava nam da prateći kroz decenije motive organizatora i profile učesnika analiziramo razvoj ljudskih strahova. U filmu „The Most Dangerous Game“ iz 1932. godine grof Zarof, aristokrata i gospodin sa kojim bi svakako bilo prijatno provesti sofisticiranu večeru (naročito iz ugla gledaoca kojeg po izlasku iz bioskopa očekuje borba na život i smrt u okviru ekonomske krize tridesetih), nedovoljno ispunjen lovom na krupnu divljač, koristi brodolomnike na svom privatnom ostrvu kao ljudsku lovinu.
05.03.2012. 19:31
Već planetarni uspeh nemog filma „Glumac“ („The Artist“ u daljem tekstu), u vremenu sve većeg razvoja 3D tehnologije koja polako ali neumoljivo putem televizora osvaja i dnevne sobe, može se posmatrati kao kratkotrajna potreba publike za predahom od dehumanizujuće digitalizacije ili, šire, kao sasvim zabrinjavajući pokazatelj pogrešnosti vremena u kome živimo. Francuz litvansko-jevrejskog porekla Mišel Azanavisjus očigledno je osoba koja voli da gleda u prevashodno filmsku prošlost.
02.03.2012. 18:43
Razlozi koji nateraju reditelja da napravi višegodišnju, ponekad višedecenijsku pauzu između dva filma različiti su od čoveka do čoveka ili ponekad od jedne političke situacije do druge. Već smo apsolvirali dvadesetogodišnju pauzu Terensa Malika između „Dana raja“ i „Tanke crvene linije“ kao rezultat sa jedne strane opsesivnog ponašanja kada je u pitanju kontrola nad sopstvenim delom, sa druge ličnog izbora života fizički dalekog od mesta na kome se prave filmovi kakve je on navikao da stvara.
01.03.2012. 20:00
„Džejn Ejr“ američkog Japanca Karija Fukunage (mlad momak, rođen 1977.) već na samom početku donosi ekstremnu dramaturšku promenu započinjući od Džejninog bekstva iz Tornfilda, što celu priču pretvara u ogromni flešbek. Takvi postupci mogu biti diskutabilni, naročito kada je nova verzija zapravo i dalje klasična po svim drugim osnovama.
28.02.2012. 20:36
Pisanje scenarija za biografski film u principu ne bi trebalo da se razlikuje od bilo kog drugog. Prvo bi trebalo odgovoriti na pitanje o čemu je priča, zatim na koji način će da bude ispričana i kada se ti početni problemi reše, kasnije bi sve trebalo da ide bez većih nedoumica, naročito ukoliko je glavni lik filma neko čiji život obiluje dramski zanimljivim događajima. Klint Istvud je tokom svoje karijere tri puta pre „Dž. Edgara“ bio u prilici da pokuša da reši problem biografskog filma.
27.02.2012. 19:19
Pre dve godine na Festu je prikazan film Nikolasa Vindinga Refna „Valhalla Rising“, inicijalno fascinantan rad koji negde oko polovine počinje opasno da luta u pravcu teritorije koja se nalazi iza granice besmisla. Da se razumemo, sasvim je u redu kada film pretpostavi filozofsku igru logičnom sledu događaja, kao što je i sasvim moguće da vam u isto vreme prija „Prošle godine u Marijenbadu“ a „Valhalla“ vam u svojoj poslednjoj trećini izaziva bes zbog nemogućnosti komunikacije sa rediteljem.
26.02.2012. 18:30
Pre nekoliko meseci, što govori sa kolikim zakašnjenjem „Drvo života“ stiže u srpske bioskope, prijatelj mi je usput napomenuo kako je počeo da gleda nekakav film sa Bredom Pitom i odustao posle desetak minuta, potpuno zbunjen i odbijen ritmom, pristupom, kompletnim autentičnim filmskim jezikom na koji nije bio spreman. Kada je vaskrsnuo iz samovoljne filmske smrti 1999. filmom „Tanka crvena linija“ , Malik je postao neka vrsta simbola rešenosti da se ne pristaje na kompromise i ostane veran sebi koja ga je dovela do toga da napravi kreativnu pauzu dugu dvadeset godina.
24.02.2012. 19:08
Kasno je leto 1992. godine. U neimenovanom gradu u Bosni slikarka Ajla, muslimanka, odlazi na prvi sastanak sa policajcem Danijelom, bosanskim Srbinom. Njihovo međusobno zavođenje koje se odvija bez reči, tokom laganog plesa u nekakvom kafić-klubu, grubo i šokantno prekida eksplozija koja ima više veze sa terorističkim napadima u Izraelu ili Severnoj Irskoj, nego sa realnošću bosanskog sukoba, što odmah nagoveštava da autorka filma Anđelina Džoli ne vlada u potpunosti detaljima priče koju želi da ispriča.
10.02.2012. 23:49
PričaAko se za trenutak fokusiramo samo na prvi film iz serijala „Ratovi zvezda“ (tj. četvrti po redosledu radnje) primetićemo da pred sobom imamo, iznad svega drugog, primer gotovo savršenog scenarija. Početak, sa slavnim kadrom svemirske potere sledi jedno od osnovnih pravila koja se valjaju pratiti prilikom pisanja literarnog bestselera a koje glasi: „započni akcijom, objasnićeš kasnije“.
07.02.2012. 19:01
Postavljanje ne-glumca u kontekst fiktivnog filma privlačan je koncept koji bi u teoriji trebalo da kao rezultat dobije odsustvo efekta laži. Iako je po Godarovom citatu (citati su često proizvoljni i izvađeni iz konteksta ali hajde da se za momenat zabavimo) film istina dvadeset četiri puta u sekundi a svaki rez predstavlja laž, činjenica je da je i sa i bez reza film, barem fiktivni, u kome se glumci pretvaraju da su neko drugi, ili naturščici igraju same sebe u kontrolisanom okruženju, skoro u potpunosti laž, koliko god bila predivna.
27.01.2012. 17:16
Može se pretpostaviti da su tokom prethodnih nekoliko decenija na temu likova iz serije „Mapet šou“ napisane desetine psiholoških studija. Na primer, sa ovom pameću (a vrlo verovatno da je uživanje bilo veće bez nje), Gonzo, sa njegovim samoubilačkim cirkuskim egzibicijama i serijskim napadajima na suprotni pol deluje kao personifikacija Erosa i Tanatosa, dok se Zverko može tumačiti kao čisti, neiskvareni Id. Ili je, ipak, samo u pitanju crvena spodoba koja pronalazi vrhunsko zadovoljstvo u jedenju predmeta od gvožđa... Film „Mapetovci“ proizvod je situacije u kojoj su ljudi rođeni negde između 1970. i 1980. godine došli u poziciju slobode donošenja visoko rizičnih odluka vezanih za realizaciju filmskih projekata.
18.01.2012. 16:26
Može se pretpostaviti da je Stig Lašon, pisac trilogije „Milenijum“, koji je ranih sedamdesetih bio u poznim tinejdžerskim godinama, kada se najviše ide u bioskop i gleda šta se stigne, na italijanskom krimiću tog perioda bazirao dobar deo svoje ljubavi prema žanru trilera u književnosti i filmu. Otuda možda stižu i koreni dugačkih i opisnih naslova njegovih knjiga, ne mnogo drugačiji od naslova (inače, pretežno mizoginih) „giallo“ čudesa kao što su „Četiri muve na sivom somotu“, „Tvoj porok je zaključana soba i samo ja imam ključ“ ili, moj omiljeni (naslov, ne film, mada je i film žestoko zabavan), „Ubica mora ubiti ponovo“.
08.01.2012. 18:29
Činjenica da „Stvor“ nije klasičan „rimejk“ već nešto što se na čistom srpskom jeziku naziva „prikvelom“ (prednastavkom?) dovoljna je da natera nekoga ko je proveo puno sati svog mladog života negde oko 1990. godine gledajući (ograničen postojanjem samo dva televizijska kanala) sa kasete remek-delo Džona Karpentera na desetine puta, da novom, istoimenom filmu nevoljno da šansu i sat i četrdeset pet minuta toliko dragocenog vremena.
