Svetislav Basara

Gledam da stojim što je moguće dalje po strani od martovskih ida, daća i komemoracija, rogonja mi, međutim, ne da mira, a i ja sam mu - bar u toj stvari - lak plen. Već oko desetog u kobnom mesecu, ovako ćopav i mator sav uzvijonim, pogled mi sve češće bludi ka ćošku u kome čami bejzbol palica. Obuzimaju me čas žestok gnev, čas teško uninije.

Ne mogu a da ne pomenem godišnjicu Đinđićevog javnog pogubljenja, ali sam namerno izbegao da o tome pišem na dan dvanaestog marta jer mi je - da budem iskren - već poprilično muka od saharinskih izliva srpske martovske nekrofije.

Namestim se, cenjeni publikume, preksinoć pred televizor da gledam Utisak nedelje. I to maltene po službenoj dužnosti. Jer jedan od gostiju beše i Panović. I sad, šta? Ne napišem li nešto - eto meni dvesta minusa ispod kolumne, a ionako sam, ocena što se tiče, na dobrom putu da ponavljam godinu.

Sve češće čujem primedbe da sam pristrasan prema narodnjačkoj koaliciji, a naročito prema džumhurbaškanu Nikoliću. I kako to već ide kod Srba, sumnja je pala na moje koristoljublje. Jeste da su te sumnje neosnovane, ali opet, gricka me savest.

Otvorio se, dame i gospodo, Dačić u autorskom tekstu u NIN-u i to možda i više nego što je bio nameračio. „Lagalo se da je Kosovo naše“, napisao je Dačić“.Pa je to čak i ozvaničeno Ustavom. Danas, taj isti Ustav ni najmanje ne pomaže. Predsednik Srbije ne može na Kosovo. Ni predsednik Vlade. Ni ministri. Ni policija. Ni vojska.“

U istoriji srpske narodne milicije šesti mart dvehiljade trinaeste ostaće upisan zlatnim slovima kao dan kada je Pravedni Uroš bagoizvoleo pojaviti se pred dugotrpeljivim i nezlopamtivim policajnim inspektorima.

Izgleda da se Lale Pavlović, dramaturg ovdašnji i prezidencijalni sovjetnik za kulturu, baš žestoko navukao na cara Konstantina i antiku uopšte. Gotovo da nema dana, a da Pavlović ne prozbori ponešto visokoparno o značaju Srbije i Niša za uspon Rimskog carstva. Hteo sam večeras da pišem o nečem drugom, ali pročitavši u jednoj žutari Laletovu antologijsku izjavu da je „Niš najveći rimski grad posle Rima“, nisam mogao da odolim. Istorija je u pitanju. Sutra ćemo se baviti svakodnevnicom i trivijalnostima. To se ovde, ionako, uvek ostavlja za sutra.

Eh, pusti srpski šturm und drang! Takozvani narodnjaci su ispobeđivali na nekim lokalnim izborima u Vojvodini i šta - odmah im zinulo dupe. Odmah hoće pokrajinske izbore! Evo, neka tamo njihova zvezda u usponu, Igor Mirović, najavio da će kroz koji dan podneti zvaničan zahtev Skupštini AP.

Mlađi cenjeni publikum sigurno ne pamti, ali mi se stariji dobro sećamo vremena kada je rahmetli Enver Hodža, albanski predsednik (i sve ostalo) uživao veliku popularnost u bivšoj Jugoslaviji. Hodža, da ga ukratko opišem, beše čovek baš posebnog kova.

Srbija je, znamo, velika tajna, a srpske novinčine, e to vam je, cenjeni publikume, pravi Bermudski trougao. Ma kakav Bermudski trougao, Zona sumraka je bolja reč. Da stvar bude komplikovanija, postoje čak dve Srbije (na pomolu je i treća), pa valjda u skladu s tim postoji nekoliko vrsta „istinitog i objektivnog informisanja“.

Prosu se, cenjeni publikume, beogradskim mahalama vest da je Ljilja Smajlovićka viđena na mestu nove/stare glodurke „najstarijeg dnevnog lista na Balkanu“, a i šire. To me podseti na davne postpetooktobarske dane, kada je nekom žestokom šeretu palo na pamet da u Makedonskoj ulici pusti buvu da ću Politikin postrevolucionarni glodur biti upravo ja.

Izgleda da nam je sirotinja (da se i ja visokoparno izrazim) vaistinu sudbina. Ne samo da pustoši takozvanu današnjicu nego se proteže i u davnu prošlost, sve do one noći u kojoj je Svevišnji plamenim slovima na tamnom nebu, u maniru, bože me prosti, naših politikanata „poručio“ imperatoru Konstantinu: In hoc signo vinces. Pogađate - u pitanju su car Konstantin i proslava jubileja Milanskog edikta.

Ubi kiša, cenjeni publikume! Što no kažu - iz drveta iz kamena. A znamo da kiša pogoduje melanholičnim raspoloženjima i, da kažemo, metafizičkim temama. U tom smislu, da bih se uklopio u vremensku prognozu za sutra, neću se mnogo osvrtati na niske (finansijske) udarce kojima se dojučerašnji istomišljenici i partijski drugovi gađaju ispod stomaka.

Otkako je Sahibija onomad lansirao ideju „srpske misli“, u časovima dokolice često kontam šta bi to moglo biti. Možda NSPM? Ne bih rekao. Ciljao je na nešto mnogo više. Odmah nakon lansiranja te eklatantne besmislice osvrnuo sam se u gnevu u ovoj kolumni i skrenuo pažnju cenjenom publikumu da s jedne strane postoji opšteljudska misao, a s druge različiti jezici.

Koliko ima, ne više od desetak dana otkako smo optužili sirotinju da je i Bogu teška, a sad, evo, Gospodu su sve teži (ionako ih odranije popreko gleda) i funkcioneri naše zemlje ponosne koji su u skladu sa ustavom, zakonom i bla, bla, bla prijavili promene u imovinskim kartama.