Svetislav Basara

Koliko li sam samo puta ovde (nadam se argumentovano) optužio srpsku politiku da se bavi svim i svačim osim onim što bi trebalo da radi. I šta smo dočekali? Na šta je spala politika nebeskog naroda? Na aferu sa aflatoksinima u mleku (za koje opravdano sumnjam da su samo još jedan od takozvanih svinjskih gripova) koja je potpuno bacila u zasenak krucijalne pregovore Dačić-Tačić.

Šta je ovo, ljudi moji? Picopevac Jeremić opet napustio radno mesto, ostavio svet na milost i nemilost pomahnitalim meteorima i svakovrsnom neredu i pohitao u matušku Srbiju, koju predstavlja u onoj pustolini na Ist Riveru. U svetskoistorijskom stilu, da ne bude zabune. Što nam se to Vuko tako brzo vratio? Nepravda ga naterala! I to kakva: em protivustavna, em neetička, em pogubna po ugled naše zemlje.

Drage moje dame i gospodo, drugosrpstvo i čekićstvo se zdravo usplahirilo u prošlu svetu nedelju i saborno se okupilo ispred televizora da pogleda Utisak nedelje u kome je gostovala, zajedno sa Srbijankom Turajlić, Slavišom Orlovićem i Nenadom Prokićem, i Vesna Pešić, nedavno zbog javne podrške kosovskoj politici premijera Dačića proglašene izdajnicom petog oktobra.

Ko kaže da istorija, učiteljica života, nikada nikoga ničemu nije naučila. Evo, na primer, Jego ex Sijatelstvo je (ako je verovati novičinama) izvukao pouku iz bliske prošlosti. Prosu se, naime, vest da je Tadić nameran da se uortači sa Čedom Jovanovićem i da združenim snagama krenu u nove radne pobede.

Jel vidite vi, cenjeni publikume, koliko je tačna izreka da lepa reč u gvozdena vrata otvara. Evo, na primer, Dačić se u Ružićevo ime izvinio DSS-u, a DSS je blagoizvoleo prihvatiti Dačićevo izvinjenje.

Pre par dana svetom je kao bomba odjeknula vest da je poglavar Rimokatoličke crkve, papa Benedikt XVI, podneo ostavku. Tako nešto, vaistinu, nije uobičajeno. Poslednji put se dogodilo pre ravno šesto - iliti po (ko zna kom po redu) novom pravopisu „šeststo“ - godina.

Šta vi, cenjeni publikume, mislite o, recimo, braku iz nacionalnog interesa? Pretpostavljam da mislite da je to neopevana budalaština. I potpuno ste u pravu. Malo li smo puta na ovom mestu raspravljali o tome da je takozvani „nacionalni interes“ idealna maska za najličnije interese i najniže strasti.

Pa neka mi samo neko kaže da Danas nije najdemokratskija i najotvorenija novina. Evo, moje dame i gospodo, u subotu je osvanuo veliki dan za ovdašnji komentatorluk koji se konačno izborio za svoje mesto pod suncem u štampanom izdanju, u rubričici Basara i komentari.

Prošlog petka napustio nas je Josif Tatić Tale. Iznenada, mirno, u snu, od koga smo, kako je to davno napisao Šekspir, napravljeni i mi i sve oko nas. Kaže se da se o mrtvima govori samo dobro, ali u Taletovom slučaju to je nepotrebno reći. Siguran sam da u ovoj zemlji večnih raskola i svakakvih netrpeljivosti ne postoji niko ko bi Taletu išta zamerio ili išta ružno pomislio o njemu. Takav je bio čovek. I takvog su ga svi voleli. Teško da je neko u poslednjih dvadesetak godina bio iskrenije ožaljen.

U pravu su bili svi dobronamernici koji su me svojevremeno odvraćali od bilo kakvog pačanja u politiku. Fakat, nije to za umetnike. Pročitah, recimo, danas (četvrtak 07. 02.) tekst Vesne Pešćić na Peščanikovom sajtu i duboko se zamislih nad dubinama svoje političke naivnosti. O čemu govori Vesnin tekst?

Demokratska stranka nikako da stane na noge, cenjeni publikume, a to je trezvenim posmatračima krunski dokaz razmera njenih osmogodišnjih marketinško-desnih skretanja. Evo, tu pre neki dan, Đilas je srpskom narodu i senatu obznanio nekakav program za oporavak privrede (ili tako nešto) koji su čak i DS-u skloni ekonomisti ocenili kao čistu budalaštinu, što opet govori da u DS-u nije napravljen nikakav otklon od opsenarske politike „što je babi milo, to joj se i snilo“.

Auh, cenjeni publikume, stvar sa Dačićem je načisto eskalirala. Ionako sklon da u podne recimo kaže jednu stvar, pa da je predveče oštro demantuje, premijer nam ovih dana bez prestanka skače iz naših ušiju u sopstvena usta.

Baš su se mediji natovrzli na premijera Dačića. Nema dana a da njegov dragi lik ne osvane na naslovnicama žutara, pa čak i pseudoozbiljnih novinčina. Šarić pa Šarić, Neša Banana, pa Neša Banana, to je lik sa kojim se - sudeći po najnovijim vestima - policajni popečitelj sreo na vrlo zvaničnom mestu, u takozvanoj vili Užičanka, na Dedinju, umal po navici ne napisah - Karaburmi.

Ovih dana se - kako to novindžije vole da kažu - „obeležava“ osamdeseta godišnjica Hitlerovog dolaska na vlast. Za ovu priču važno je podsetiti cenjeni publikum da se firer dokopao vlasti na najlegalniji mogući način, dakle na „poštenim i fer“ izborima.

U petak uveče čaršijom je odjeknula „pouzdana“ vest da vlada samo što nije pala, a ja sam to saznao među poslednjima, negde pred ponoć, kada su na moj mobilni počeli da pristižu SMS-ovi radoznalih dilbera koji žive u zabludi da je moja malenkost „dobro obavešteni izvor“.