Svetislav Basara

E baš nam je Picopevac Jeremić ka tica. Prekjuče u Adis Abebi proslavlja Novakovu pobedu, šenluči i obara stolove, a večeras (sreda 30.1.) evo ga otrežnjenog na RTS-u, u razgovoru sa glavim čapraz-efendijom "našeg prava da znamo sve", Nenadom Stefanovićem, poznatog po tome što visokim gostima postavlja pitanja na koja oni lako pronađu odgovor.

Sirotinjo, i Bogu si teška! Naš prethodni prezident recimo nije imao stan. Nema ga ni sada. I dalje je podstanar. Krova nad glavom što se tiče, aktuelni džumhurbaškan je teškim trudom skunatorio neki skromni stančić, ali je u prijavi imovine naveo da poseduje ladu nivu staru petnaest godina. Jeste da je lada niva product of Russia, dakle auto posebnog kova, ali petnaest godina je petnaest godina. Izgleda da je siromaštvo ovde postalo državna politika. Ako već mi kao predsednici - kao da nam sa Andrićevog venca poručuju predsednici - nemamo ni kuće ni čestitog auta, zašto bi vi, sirotinjo rajo, očekivali više od života? Osim toga - nemušto klikću prezidenti - vi koji ste miljenici fortune (što će reći neke stranke), pa ste uspeli u životu, možete da se hvalite kako ste bogatiji od predsednika vaše siromašne, iskrpljene, ali čiste države.

Cirkus, dame i gospodo! Kalakurnica, cenjeni publikume. Naš premijer Dačić postao je nevina žrtva skrivene kamere. V čjom bylo djela? Verovatno i sami znate - vest (i klip) su se, poput svih gluposti, munjevito raširili Srbijom, ali ipak ću vam opričati.

Primećujete li vi, cenjeni publikume, da sam malo zapostavio Demokratsku stranku. Doduše, donekle i njenom krivicom. Poslednjih meseci „jedna od najvažnijih institucija srpskog naroda“ kao da deluje u ilegali. Pa, ljudi moji, u ono doba zabranjena partija Đilasovog prezimenjaka, čoveka posebnog kova, Milovana, bila je u nenarodnoj monarhiji glasnija od načisto ubledelog, anemičnog DS-a. Ako onog Đilasa - za razliku od ovog - nisu toliko, osim po zlu, pominjali u medijima, ljudi posebnog kova nisu mirovali. Agitovali su među radnicima, studentima i poštenom inteligencijom. Imali su, što no se kaže, viziju. A ovi? Ni mukajet. Najveći publicitet dobili su nakon što je novi predsednik DS-a tužio Kurir zahtevajući odštetu od milijardu i po evra. A to je, da prostite, negativan publicitet. Tu nema ni glasa više od dvanaest posto, na koliko su agencije procenile DS-ovu snagu.

Je li, more, Panoviću. Jesi li to i Danas podlegao populizmu? Kakav je ovo naslov - "Novak vlada Australijom"? I zašto Danas širi dezinformacije? Đoković, fakat, jeste po treći put pobedio na nekom tamo turniru, ali Australija ima legalno izabranu vladu. Doduše, možda samo privremenu, jer kako je nam je (dobro) krenulo nije daleko dan kada će biti lansirana krilatica - "Gde su Novakove pobede, tamo su srpske zemlje".

Pluralizam nam, cenjeni publikume, u svakom pogledu sve više napreduje! Evo, jedna lokalna žutara objavila je juče vest da „internetom kruži letak“ o osnivanju još jedne patriotske stranke. Vest mi je momentano privukla pažnju, a naročito me je zaokupilo ime buduće stranke koja će se, ako Bog da i sreća junačka, zvati Srpska slobodarska partija. Fakat, dobro ime za zasenjivanje prostote. Ne, recimo, toliko besmisleno kao ime nekadašnjeg G17+, ali ipak dovoljno šupljikavo da posumnjam u postojanje bilo kakve suvisle ideologije nastajućeg SSP-a, osim, naravno, već načisto ubajaćenog populizma. Branko Miljković nas je, izgleda, uzalud upozoravao na opasnost od kolektivnog samoubistva prejakim rečima. Sloboda je jedna od takvih reči. A slobodari, oni su posebna priča. Nema ovde mesta za osvrt na te dilbere.

Bejah, cenjeni publikume, nakratko u Podgorici i odonud donosim lepe vesti. Poseta našeg džumhurbaškana Nikolića ostavila je u Crnoj Gori krajnje dobar utisak, bar na moje prijatelje, inače blagorodan neki svet. Potpuno drugi čovek, kažu jedni. Može li mu se verovati, pitaju me drugi? Nisam znao šta da im kažem!

Možete li, (stariji) cenjeni publikume, zamisliti da je pre trideset godina u novinčinama osvanula sledeća vest: „Dragan Džajić nokautirao Nebojšu Čovića“? Ne možete! Ne mogu ni ja, fakat. Uz malo preterivanja, ta bi vest bila ravna senzacionalnom naslovu „Mahatma Gandi obio mesaru“.

Njegova svetost patrijarh Irinej opet se otisnuo u političke vode. Izgleda da mu se republikanska vlast nešto zamerila dočim je naš arhipastir izjavio da bi bilo dobro da Srbija „dobije nekog kralja ili cara, to jest, neku vrstu parlamentarne monarhije“ koja bi, je li, ukinula famozne srpske podele. Kao ubeđeni monarhista, ja recimo ne bih imao ništa protiv.

Ima paradoksalnih stvari u Srbiji koje je jako teško, a možda i nemoguće objasniti. Evo recimo takozvana narodnjačka vlada deluje znatno organizovanije od prethodne i ne može se reći da nije napravila izvesne korake koje prethodna vlada (u strahu da ne izgubi tuđe glasove) nije smela da napravi. Zbog čega je, opet, izgubila glasove svojih birača. Jego ex Sijatelstvo je svako malo najavljivao obračun sa korupcijom i raskid sa tajkunlukom, ali se sa reči prešlo na dela tek kada se Vučić obreo u pustolini u Nemanjinoj. Oko kosovskog problema bivša vlast je kružila kao mačak oko kasapnice, tačnije - nije uradila ama baš ništa osim što se povremenog ritualno zaklinjala da nikada neće priznati „lažnu državu“. Dočim je Dačić, od koga to gotovo niko nije očekivao, tokom nekoliko meseci izrekao više istinitih i očiglednih stvari nego celokupna srpska politika u poslednjih dvadeset godina.

Ako nekim slučajem, dame i gospodo, niste znali kako mi to danas živimo u zemlji Srbiji, ništa zato, tu je naš nedremani džumhurbaškan čiča-Toma da nam pojasni stvari. Ako je verovati Nikoliću, ili pre nekom od ambicioznih, a nedotupavnih tekstopisaca iz Prezidencijalnog konaka, mi živimo ni manje ni više nego „po principima Milanskog edikta“?

Danas ćemo se baviti agrarom! Kao što dobro znamo, cenjeni publikume, štap i kanap su dva glavna oruđa srpske tehnologije, ali nastup takozvanog Ministarstva poljoprivrede na Sajmu u Berlinu uveliko je nadmašio naše ionako beskrajne mogućnosti šljampavosti i improvizacije.

Samo dva dana pre početka, pretpostavljam da treba reći - „veličanstvene“ proslave hiljadu i sedamsto godina Milanskog edikta, Ivica Dačić je počinio strašno svetogrđe. Đavo ga navratio da negde lane kako bi on možda i pristao da se Kosovu da „stolica u UN“, ali da bi u tom slučaju i Kosovari morali da se, kolokvijalno rečeno, otvore i da učine neki ustupak Srbiji i vladajućoj koaliciji. Još siroma Dačić nije ni završio reč, a takozvana dss je jaučući tražila njegovu ostavku, ali je - po ustaljenom običaju - dobila samo Crven Ban. Ipak, premijer i policajni popečitelj je munjevito ukačio da je preterao, pa je vrlo brzo dao sledeću izjavu: on, Dačić, ni u snu ne bi pristao na kosovsku stolicu u UN - ne bi on to nikada uradio Jeremiću, predsedniku sveta - i da je on, Dačić, o famoznoj stolici govorio samo u smislu da „nema teme o kojoj se ne može razgovarati“.

Ni Danas nije pošteđen prokletstva srpskih podela. Vidim da je došlo do izvesne ideološke nepodudarnosti između rubrika Famozno i Redakcijskog komentara. Ja sam - beše li prekjuče - oplajpičio „predsednika sveta“ Jeremića, zbog toga što parama poreskih obveznika iz dalekog inostranstva vodi privatnu političku kampanju u zemlji. Redakcijski komentar je, međutim, mada načelno antiprotivan Jeremićevoj nekontrolisanosti, ipak našao poneku lepu reč za Jeremijinu „borbu za srpsku stvar“. Lepo je, kaže otprilike Komentar, što se u dalekom Njujorku čula naša muzika, iako nas je to koštalo ko svetog Petra kajgana.

Pojavi se na sajtu jedne ovdašnje žutare, pa brzo nestade vest da je mlađani popečitelj naše spore pravde Nikola Selaković tokom jednog predavanja oteo studentkinji flašicu s vodom i zavrljačio je u kantu za smeće zato što voda nije bila naša, srpska, nego uvozna, hrvatska, dakle dušmanska. Ovo uopšte nije naivno. Rimski klub upozorava da će se polovinom XXI veka ratovi voditi zbog vode. Popečitelj, naravno, nije želeo rat. Izjavio je da vest jeste tačna, ali da se to dogodilo dok je bio samo asistent i dok još nije avanzovao u visoku politiku. Ništa, kaže, nije loše mislio i ne grize ga savest. Bio je to patriotski gest. Hteo je da studente nauči da kupuju našu „robu“. Gledam tako popečiteljevu sliku - elegantan momak, nema šta - i sve nešto mislim: kako li bi hadžija-popečitelj reagovao da njemu neko otme odelo, sat i službeni mercedes i da sve to, kao robu inostranog porekla, pobaca na đubre?