Svetislav Basara

Dokopavši se kolačića lokalne vlasti u Aranđelovcu, aktivisti takozvanog SNP Naši načisto su pohasili, pa je veliko pitanje šta bi bilo kada bi se dokopali pustoline u Nemanjinoj. Počeli su našijenci da sastavljaju nekakve spiskove nepodobnih medija, organizacija i ljudi, da te spiskove lepe po ulicama i na kraju su sa reči prešli na dela.

Graždani srpske Atine, iliti Novog Sada, dobili su ovih dana, blagoveste ovdašnje žutare, ćirilične natpise na gradskim autobusima, što - ako je verovati izvesnom Borku Iliću, zameniku gradonačelnika, „predstavlja važan korak ka očuvanju kulture, tradicije i duha ovog grada“. Ne znam zašto se subgradonačelnik tu zaustavio? Da l' iz skromnosti, da l' zbog odsustva ideja. Moglo bi se tu napraviti još nekoliko koraka.

Na kraju se, cenjeni publikume, pokazalo da je jedini čovek koji je video neke vajde od takozvanog demokratskostranačkog spinovanja i još takozvanijeg marketinga u stvari Jeremiću Vuče, „predsednik sveta“! Ispekao je dobro taj hadžija najunosniji srpski zanat - politiku.

Šta to moje oči vide u novinčinama ovdašnjim? Vidim, dame i gospodo, da je (za sada neimenovani) popečitelj u Vladi Srbiji telefonom razgovarao sa famoznim Darkom Šarićem, kontroverznim međunarodnim biznismenom koji se već godinama (vrlo uspešno) krije od srpskih organa - umal ne rekoh manije - gonjenja. I ranije su neki svati bliski „obično dobro obaveštenim izvorima“ govorili da uspešnost Šarićevog skrivanja mnogo duguje njegovim dobrim vezama u vrhu takozvane vlasti. Ali dokaza nije bilo. To jest, slepo se verovalo državničkim zaklinjanjima tipa „ko, ja, nisam majke mi, čoveka u životu nisam video“.

Platon je, dame i gospodo, imao dve verzije jedne iste filozofije - egzoteričnu, namenjenu širem cenjenom publikumu, i ezoteričnu, rezervisanu za upućene i skladokusce. Srbija, pak, kao zemlja tradicionalno sklona platonizmu, ima egzoteričnu i ezoteričnu politiku. Za egzoteričnu, to jest opštenarodnu, zadužen je Ivica Dačić, dočim se ezoterijskim misterijama bavi džumhurbaškan Nikolić. Tu, pre neki dan, sprečen da ode u „religioznu misiju“ na Kosovo, zaključio je da u Prištini gotovo i nema pobožnih ljudi.

Francuski glumac Žan Depardje (mlađem cenjenom publikumu poznatiji pod imenom Obeliks) podmuklo nam je zabio nož u leđa. V čjom djela? Medlenno, medlenno, duga je to priča. Dakle ovako: nezadovoljan poreskom politikom svoje matuške, Francije, (koja nas nikada ni izbliza nije volela kao mi nju) msje Depardje je odlučio da se preseli u neku zemlju sa blagočestivijim haračlijama, pa je potegao u Belgiju, dakle u prvi komšiluk, a odatle je, posle kraćeg premišljanja, zapucao u matušku Rusiju, gde mu je lično Vladimir Vladimirovič potpisao ukaz o prijemu u državljanstvo Ruske Federacije. Doduše uz opasku da od Depardjea, zakletog Francuza, nikada neće ispasti neki naročit Rus. Protiv čega Vladimir Vladimirovič kao, je li, svetski čovek nema apsolutno ništa.

Kad se praznična pucnjava utišala i kada se prašina slegla, srpskom narodu i senatu je svečano obnarodovano da se na političkoj sceni pojavila još jedna „politička organizacija“ - Treća Srbija. Odmah da kažem: Ime organizacije ne sluti na dobro. Taman kada je došlo do izvesnog približavanja „prve“ i „druge“, eto još jedne Srbije, eto novih srpskih podela, eto još jednog krokodila u sve manjoj bari. No dobro, neka, što reko Mao Cedung, cveta stotinu cvetova. Daj da mi vidimo kakvu nam to Srbiju „nudi“ PO Treća Srbija.

Kada su pre petnaestak godina ovdašnje novinčine u nezajažljivoj pomami za lakim kešom počele da objavljuju beletrističke knjige i da ih prodaju na trafikama, zdravo sam se sneveselio, ne zato što su bajagi postale konkurencija pravim izdavačima, nego zato što naše novinčine upropaste sve čega se dohvate.

Dokopasmo se nekako nove 2013, cenjeni publikume, i to uz minimum gubitaka u ljudstvu i materijalu. Ako ne računamo lakše i teže ranjene u akciji (za sada) nepoznatog umobolnika, koji je na Trgu republike izbo nekoliko osoba, ljudskih žrtava nije bilo, što je dobar znak.

Nikada mi račun nije išao od ruke i sve mi manje ide. E pa, cenjeni publikume, zbog moje pogrešne računice došlo je do malog poremećaja u hronologiji, pa ste kolumnu koju je trebalo da pročitate danas, u zdravlju i veselju pročitali juče.

Prođe, dakle, još jedna godina. A mogla je, bogme, i da ne prođe, to jest da prevremeno završi smakom sveta, koji je u stvari bio ovogodišnji svinjski grip. Kraj godine je, cenjeni publikume, vreme pravljenja tradicionalnih rang-lista tipa „sto najmoćnijih u sportu“, ali i onih, malo drugačijih, pa su tako neke parapatriotske organizacije blagovremeno objavile spisak izdajnika godine na kome se nalaze mnoge ličnosti, ali i neke antisrpske novine i televizije.

Obuzima me pretpraznička lenjost, cenjeni publikume, bez obzira što ću „najluđu noć“ provesti kod kuće, daleko od novogodišnje kalakurnice, koja se, sudeći po sve učestalijim detonacijama petardi, polako zahuktava. Poduboko smo, naime, zagazili u vanvremenski period između Nikoljdana i Srpske nove godine, tokom kojeg u zemlji Srbiji (izuzimajući šenluk) svaka druga aktivnost zamire.

Radujte se tabloidne novindžije, istorioljupci, teoretičari zavera i - uopće - znatiželjnici. U ovim prednovogodišnjim danima negde je nađeno za shodno da se obnaroduje vest o konačnom otvaranju „Titove tajne sobe“. Privučen pompeznim naslovom na jednom ovdašnjem sajtu sumnjivog ugleda, odlučim se i ja da malo zavirim, da vidim šta to ima u tajnoj sobi. Možda sprave za mučenje? Titov intimni dnevnik? IIi tajna prepiska sa papom?

Ima li nekoga među vama, cenjeni publikume, a da nije gledao ili bar čuo za emisiju Nivo 23, čiji je autor i voditelj moj drug Velja Pavlović? Pretpostavljam da je takvih malo ili ih uopšte nema. E pa, ove godine Nivo 23 je napunio dvadeset godina, što je lepa cifra u ovoj zemlji, koja je za to vreme prošla kroz raznorazna politička ludila i svakojake državne zajednice.

Tek što se rodila, džumhurbaškanova platforma za KIM proizvela je još jednu srpsku podelu. I to upravo u redovima onih koji najglasnije jadikuju zbog srpskih podela. Beogradom kruže (poluproverene) glasine da se Tomino načertanije uopšte nije svidelo stubovima izvršne vlasti, to jest Vučiću i Dačiću. Pogotovo ovom drugom koji u poslednje vreme čini značajne iskorake u pravcu realpolitike.