Svetislav Basara

Hvala Bogu, zaobiđe nas smak sveta. Sada još samo da preživimo eksperimente in vivo koje nad svima nama sprovodi takozvana Vlada Srbije, pa se može reći da smo na konju. V čjom djela? Obuzeti, valjda, apokaliptičnom atmosferom i biblijskom spoznajom da je sve taština, naši zakonodavci behu naumili da olakšaju ionako već lagodan položaj teških zločinaca, kojima je robijanje prava muka duhu. Kada smo već onomad pomilovali određeni broj žestokih nepočinitelja - pretpostavljam da su zakonodavci tako kontali - zašto ne bismo unapred ublažili kazne za najteža krivična dela, da nam se džumhurbaškan ne ibreti kad potpisuje ukaze o pomilovanju.

Današnja kolumna je neka vrsta poruke u boci. Ako nekim slučajem dospe do vas, cenjeni publikume, to znači da se dugoočekivani smak sveta ipak nije dogodio. Bar ne ovako sabajle. A šta će biti do kraja dana, videćemo. Tek će izlazak Danasovog vikend izdanje biti pouzdan znak da smo izmakli prokletstvu Maja.

Jeremić Vuk, a.k.a. Picopevac baš je do jaja. Ne dopušta taj hadžija da prođe hefta, a da njegovi tvitovi ne preplave naše novinčine, vazda željne budalaština i bedastoća. Zna Vuko da je u Srbiji zaborav brži od brzih vozova, pa se svako malo oglasi stavljajući cenjenom publikumu do znanja da se on, Jeremić, možda šiljka i lumpuje po Njujorku, ali da je vazda nedremano na braniku srpstva, kosovstva i državstva. I kad, recimo, ode u bioskop (na „specijalnu projekciju“ za funkcionere UN), uvek mu je Srbija na srcu. Evo, saznajemo iz najnovijeg tvita „predsednika sveta“, da je Njegova Ekselencija pogledala najnoviji iz serije filmova o hobitu.

Ajde da malo predahnemo od političkih sostojanija i kriminalnih afera. Došlo je vreme da vas opet davim smatranjima o filmu. Pre neko veče pade mi tako na pamet da ponovo pogledam „Blade Runner“, kultni film kultnog reditelja Ridlija Skota, snimljen pre ravno trideset godina (kad to pre prođe), u vreme kada je 2019. izgledala jako daleko.

Sve me češće i češće spopadaju crne misli, cenjeni moj publikume, i sve nešto mislim: u šta li se pretvara ovaj svet? U Americi neki manijak - za koga tabloidi gotovo saosećajno kažu da je bio miran kao bubica i vrlo nadaren - pobi onoliku decu.

Eh, puste srpske matrice! Izlizalo se sve to, sve to izanđalo, odrtavilo, ofucalo se, ali još guzelja. Ovako to ide. Kada neki društvenopolitički (a u novije vreme i ekonomski) velmoža zglajza, u Srbiji nastaje žestoka panika među mnogobrojnim klijentima, vazalima i jakim prijateljima Zglajzavšeg. Kada bi, recimo, upravnik beogradske Proklete avlije počem pustio Miškovića da slobodno prošeta od Albanije do Kalemegdana, tvrd vam stojim da mu se niko ne bi javio, kamoli prišao.

Prođe tako još jedna nedelja prepuna uzbuđenja. Najpre beše mećava i svi belaji koji je prate, potom su (ne baš neočekivano) uhapšeni Mišković & sin. Onda je Mišković - saglasno policiji - prorekao da Vučić neće dočekati veče, to jest - saglasno Miškovića advokatima - da ga Vučić mora arestirati da bi se pojavio na televiziji.

Drugarska Vukadinovićeva kritika pala je na plodno tle. Da bih se odbranio od osnovanih optužbi za „preporučivanje“, moram danas da oplajpičim Dačića. Koji je na nekoj konferenciji za štampu, vidno uzrujan učinkom čistača snega, istima očitao bukvicu. Ako sam ja, ciknuo je Dačić kao ljuta guja, mogao da pregovaram sa Tačijem, vi možete da očistite sneg.

Sve se menja, cenjeni publikume, pa sam na kraju i ja avanzovao u režimskog kolumnistu. Tako bar tvrdi Đole Vukadinović u svojoj redovnoj proseravaonici u „najstarijem dnevnom listu na Balkanu“. Nisam u tome usamljen.

Osvanu, konačno, i deseti decembar, crni dan u kome su počeli da rade famozni „integrisani prelazi“ na Jarinju i u Merdarima. Oko tih prelaza se, inače, u poslednje vreme vodila žučna diskusija na temu da li su policajni kontejneri na administrativnoj granici - kako se smatra u zvaničnom Beogradu - to jest državnoj, kako vole da misle u Prištini - akt priznanja „lažne države Kosovo“ ili su ustupak procesu kakvog takvog normalizovanja odnosa, neophodnog sve i slučaju kada bi se Albanci koliko sutra predomislili i poželeli da se vrate u okrilje matuške Serbije.

Snežna oluja je još jednom potvrdila moju davnašnju tezu da Srbi bolje funkcionišu u ratovima, pomorima i katastrofama nego u takozvanim normalnim situacijama. Jeste da su smetovi paralisali saobraćaj i još štošta, ali je zato bilo tušta i tma primera ljudske solidarnosti i nesebične pomoći zavejanim putnicima namernicima. Nisu svi, međutim, bili na visini situacije. Čitam u novinčinama da su haračlije na naplatnim rampama uporno naplaćivali drumarinu - ili je možda tačnije reći ski-pas - sve dok u nedelju po podne neko „na vrhu“ nije dokonao idiotizam tog postupka i naredio - stop.

Eh, šta ti je tabloidnost! Ne mere to bez teških reči! Jedna, recimo, ovdašnja žutara vest da je pao prvi sneg naslovila je ovako: „Sneg divlja po Srbiji“. Da li je bilo snežnog divljanja? Po mom skromnom mišljenju - ne. Bio je to sasvim običan, prhak sneg koji je počeo da pada u za sneg uobičajeno vreme, poduboko u mesecu decembru. Procenivši (pomalo neoprezno) padavinu kao umerenu, krenem vam ja nekim poslom u Novi Sad, računajući da su putari - kako su to svečano i višekratno obećavali - raščistili džade i sokake naše zemlje ponosne. Što, međutim, nije bio slučaj i bivao je to sve manje kako sam odmicao u pravcu severa. Tobožnji auto-put je od naplatne rampe (koja je uprkos divljanju snega uredno poslovala) bio potpuno zavejan, jedva nešto prohodniji od okolnih njiva. Nije bilo pametno voziti auto brže od pedeset na sat, pa sam imao dosta vremena za razmišljanje.

Evo ga vikend, dame i gospodo, a to za mene - ne računajući prelistavanje sve tabloidnijih „kulturnih dodataka“ - znači dva dana odmora od naše hororno-psihodelične štampe. Kolumnu, dakle, za subotnji broj kad god mogu pišem u četvrtak uveče, sve u nadi da će se naši državnici uzdržati od težih pizdarija, pa da ne ispadne da ja pišem o češljanju babe, a selo u plamenu.

Sve je počelo u Politici psihodeličnim feljtonima i još psihodeličnijim „odjecima i reagovanjima“, a završiće u tabloidima koji su - tvrd vam stojim - preuzeli vlast u ovoj sluđenoj državi. Te štampane stvari već poodavno najavljuju hapšenja, smene i zglajzavanja, a odnedavno su počele i da cinkare na najpodmukliji mogući način. Sve, naravno, za dobro Srba, Srbije i svih srpskih zemalja.

Kad se neko, makar i sa velikim zakašnjenjem otrezni ili opasulji, onda naš narod ovako kaže: Došlo mu iz dupeta u glavu. To se nedavno dogodilo i premijeru naše zemlje ponosne, Ivici Dačiću. Ako se ne varam, premijer i policajni popečitelj je prvi srpski političar koji je javno rekao da smo izgubili rat i da je „Kosovo oteto“. Time se verovatno žestoko zamerio opštenacionalnom Đorđu Vukadinoviću, pa jednoga dana - kada padne sa vlasti - Dačića čeka NSPMovski topli zec i zvonka titula „izdajnik“.