Svetislav Basara

Tako to ide, cenjeni publikume: kada se crkva umeša u politiku, samo je pitanje dana kada će se okrenuti i biznisu, jer su rečene dve delatnosti - politika i biznis - neraskidivo povezane. One su - poslužimo se lokalnim političkim žargonom - dva glavna stuba Mamonovog carstva.

Nigde mi se u svetu nedelju nije izlazilo po kijametu, pa stoga bacih pogled na TV program; možda će, ko velim, na nekoj nacionalnoj pustiti neki film koji nisam gledao, ali uzalud behu sve nade moje. Ipak, na B92 beše (naoko) nešto bolje od ofucanih filmova: u Utisku nedelje, najavilo Dragana Đilasa, novog DS-hazjaina, što je bilo dovoljan razlog da se u devet nula nula namestim ispred televizora.

Hajde, stavite ruku na srce, razmislite malo, šta se to ne može oduzeti, nametnuti ili uraditi državi čiji je premijer ubijen rukom državnog službenika i u kojoj bahati vozači svake dve nedelje neometano i nekažnjeno „seku“ kolonu sa automobilom u kojoj je predsednik republike?

Videh u novinčinama da su „nepoznati počinioci“ opljačkali kuću Bate Živojinovića. Došlo je zadnje vreme, cenjeni publikume. Dobro, pa šta, reći će večna zakerala (oni iz užeg izbora za titulu „Famozni moron godine“), mi sada živimo u demokratiji, društvenom uređenju u kome svi imaju podjednako pravo da kradu i da budu pokradeni!

Drago mi je što sam ostavio otvorenom mogućnost da je ideja o ukrašavanju naših ambasada predsednikovim rezanim likom ponikla u glavama prezidencijalnih dupelizaca, a ne u džumhurbaškanovoj glavi. Toma se juče negde oglasio (ili sam to sanjao) izjavom da se on, načelno, protivi stvaranju kulta ličnosti. Ali, šta da se radi. Stvar je ušla u proceduru.

Pronese se vest da je iz Čiča Tomine kolibe u Popečiteljstvo inostranih dela otposlat ferman sa instrukcijom da se u svim ambasadama i konzulatima naše zemlje ponosne na vidnom mestu ima istaći portret džumhurbaškana Nikolića. Da li je ta samodržačka ideja pala na pamet džumhurbaškanu lično ili se tu radi o dupeuvlakačkoj inicijativi prezidencijalnog personala, to - da budem iskren - ne znam.

Ljudi moji, ne znam više šta da mislim o Dačiću! Biće da nisam u stanju da mojim pečalnim umom obuhvatim dimenzije te renesansne ličnosti. Jedan dan, recimo, Ivica govori kao ratoborni zapovednik Crvenih beretki, pa kaže da bi - samo da je rat - on rado koknuo Tačija (doduše ostavlja mogućnost da u tom ratu i Tači kokne njega), drugi dan, opet, rezonuje kao Bizmark. Evo, kad ono bi, Njegova svetost patrijarh Irinej je, saslužujući svojoj desnoj srpskoj ruci, doktoru Sahibiji, izjavio da mi, je li, cenimo i poštujemo Evropu, ali da u Evropu nećemo bez našeg Kosova i naše tradicije, nego ćemo radije živeti bedno, kao što smo to činili pre petsto godina. Na to ga je Dačić na licu podsetio da je Kosovo već „oteto“ i da nam neće biti vraćeno sve i da poslušamo Njegovu svetost.

Danas (u nedelju 25. novembra 2012) u Srbiji je osvanuo još jedan istorijski dan. Za koji smo se borili i u toj borbi herojski pali. Danas će, naime, Demokratska stranka dobiti novog predsednika. Sudeći po vestima sa mnogobrojnih portala naše zemlje ponosne, neke prostodušnije su stvar predstavile ovako: Demokrati danas biraju Đilasa. Forme radi, u trci za predsednički tron učestvuje i predsednik Opštine Vračar, Branimir Kuzmanović, kao i sedam kandidata za sedam potpredsedničkih mesta, jedan kandidat za jedno mesto predsednika političkog saveta stranke i jedan kandidat za takođe jedno mesto počasnog predsednika stranke.

Ko šta radi, Vuk Jeremić tvituje. Ako se dobro sećam, ne beše mu to običaj dok je bio popečitelj inostranih dela. Da li je kasno otkrio prednosti te društvene mreže, dal ga je u Njujorku obuzela nostalgija, tek - nema dana, a da se takozvani tvitovi još takozvanijeg Jeremića Vuka ne pojave u svim novinčinama naše zemlje ponosne. One udarnije prenosi - saglasno Siniši Kovačeviću - i leglo svirepih plavuša, poznatije kao „naše pravo da znamo sve“, uključujući i Jeremijina tviter-proseravanja na različite teme. Vidi se da je „predsednik sveta“ - dete informatičkog doba - uočio neslućene mogućnosti elektronskih komunikacija, pa sada, udobno i o trošku poreskih obveznika smešten u Njujorku - vodi li vodi kampanju za neku sledeću ambiciju.

Pročitah negde da je „kontroverzni“ vladika Filaret ovih dana presavio tabak i tužio jednu ovdašnju banku (znam joj ime, al neću da je reklamiram) zbog toga što je lihvarska ustanova na kreditne kartice zapandrčila lik Belog anđela.

Jesam li onomad u Savetima mladom vozaču lepo napisao da su vozači škoda (iako im se vozila ipak ne mogu porediti) često kurčeviti, pa i kurčevitiji, od vozača mečki, audija i bmw-a. Pošteno sam priznao da ne znam zašto je to tako, ali se moja moć auto-moto zapažanja pokazala dalekovidom.

Ne trčite pred rudu, nisam mislio ni na NATO, ni na Bekvalčevu ni na Mesarevićevu. U pitanju je Natalija Pereverzeva, kandidatkinja Ruske Federacije za Miss Earth 2012, koja je, nakon proglašenja za mis RF, napravila baljšoj pičvajz v Matuške. V čjom djela? Elem, Miss Natalija Preverzeva – inače lepa ko slika – nije tipična misica. Kada su je ruske novindžije saletele da da izjavu - sve očekujući da Nata prozbori neku o žalosnoj sudbini delfina i opasnostima od globalnog zagrevanja – Natali ni pet ni šest na pasja kola iskritikova prilike u Rusiji.

„Ne smemo sebi da pucamo u glavu“, uskliknuo je Dačić sav konsterniran zbog oslobađajuće presude za hrvatske generale. Šta da se radi, svaka vlast je od Boga, moramo da je slušamo iako propuštamo sjajnu prilika za kolektivno samoubistvo.

„Njegovom se režimu najviše zameralo da nema stalnog pravca, da je jedan režim u kome se vlada od danas do sutra, po trenutnim utiscima i trenutnom raspoloženju. U tom režimu ni jedna politička grupa nije mogla doći do trajnog uticaja; ni jedan činovnik nije bio siguran sa svojim zvanjem. Sred ovog opšteg kolebanja i opšte privremenosti jedino što je bilo stalno to je popuštanje gomili. Nije bilo te stvari koju on ne bi učinio ako bi samo narod stao uglas da je traži.“

Oslobađajuća presuda za generale Markača i Gotovinu, doneta „većinom glasova“, kao na nekom izboru za mis sveta, poprilično je okrnjila ionako neveliki ugled Haškog tribunala. Iza ove afere ostao je mučan utisak da haške kadije sude dvostrukim ili čak trostrukim aršinima i da u Tribunalovoj optici postoje „loši loši momci“ i „dobri loši momci“.