Svetislav Basara

Život ne piše samo romane nego i kolumne. Uverio sam se u to juče, u svetu nedelju, kada sam na naslovnoj strani Blica ugledao najavu za reportažu naslovljenu „Kako izgleda život u selu Pičkovac“. Da li još sanjam, upitah se?

Poredio sam neke jade, dame i gospodo, posete sajtu NSPM, što je nedopustiv nemar, pa sam juče pohitao onamo-namo da vidim kuda to ide „srpska misao“. Kad tamo, prvo pa muško. Odmah, takoreći s vrata, naleteh na članak gurua, Georgi Vukadinovića Deža naslovljen Eksplozija „realizma“. I šta piše Vukadin?

Šleperi mastila i (istorijski posmatrano odskora) terabajti memorije straćeni su na opisanija koruptivnosti svake vlasti sa posebnim naglaskom na apsolutnu, ali u praksi se nikada ništa nije menjalo. Naprotiv, s vremenom je bivalo sve gore. Lepo je rekao onaj drevni mudrac da je pismenost nastala onda kada je ljudski rod postao zaboravan. I ne samo da je postao zaboravan nego je dobro pamćenje oglasio ludim. I to izrazio poslovicom - budala pamti, pametan zapisuje.

Mi ovih dana malo malo pa o Vuku sa Ist Rivera, kad ono - drugi Vuk na vrata. Vuk Karadžić. Juče-prekjuče, kad ono beše, mnoge su novinčine, pa i one najžuće, prenele iz NIN-a redovnu kolumnu uvaženog jezikoslovca Ivana Klajna.

Patriotizam, cenjeni publikume, svakoga dana, u svakom pogledu sve više napreduje. A naročito u Novom Sadu, srpskoj Atini. Šta da se radi, kakvi smo mi Heleni, takva nam je i Atina. A prgavi smo Heleni. Najsličniji Spartancima, koji su, kao i mi, voleli da prelamaju preko kolena.

Elem, dame i gospodo. Dok se kosovopregovarač Dačić peče nataknut na mnoge belosvetske ražnjeve (a možda i na gore stvari) - i pritom sam sebe okreće da ne slučajno pregori s jedne strane - u Beogradu ga nabijaju na kolac.

Nikada se ne zna gde je tačno srce Srbije. Kad bolje razmislim, to se u Srbiji nikada nije ni znalo. Za neke, srce Srbije je bilo na levoj strani. Pa se posle preselilo na Kosovo. Za mene lično, srce Srbije se nalazi na jednom mitskom mestu, na dvadeset metara od ulaza u baba-Kuranine pećine.

Naš Budalistan, cenjeni publikume, prosto procveta kad krene Farma, kojoj iz nekog razloga tepaju reality show, iako TO nema blage veze sa realnošću, kakva god inače da je. Štaviše, mislim da su Farme i slični programi prave mašine za upropašćavanje jadnih ostataka stvarnosti.

Primetio sam, dame i gospodo, jednu zakonomernost: kad god dunjalukbaškan Jeremić na krilima ambicije doleti iz Njujorka, u Srbiji nastaju teški pičvajzi. I to, što no se kaže, na svim nivoima. Jedan od najsvežijih i najmarkantnijih je nervni slom koji je, po drugi put u nekoliko dana, kolektivno doživela državotvorna DSS. V čjom bylo djelo?

Kao grom iz vedra neba puče vest da se džumhurbaškan, Nikolić, usred Vatikana, tog legla katoličke jeresi i srbomržnje, rukovao sa rimskim papom. Izdaja, cenjeni publikume! Garantujem da će mu to podvižnik i isihast, Vučela, već u sledeći petak nabiti na nos u svojoj kolumni.

Ovih dana se cenjeni srpski publikum svih političkih boja žestoko sprda sa Vučićevim interesovanjem za delo Maksa Vebera, pa sam se, ako se ne varam, i ja u jednoj kolumni s tim sprducnuo. A nije trebalo. Jer, pazite - nije to loš znak.

E, da! Sveta nedelja, dan utisaka! Namestim vam se ja, dakle, oko devetke pred televizor da gledam istorijski duel Jeremića i Šapića, čvrsto rešen da ukoliko Vuko ne bude zapandrčio crvenu mašnu nađem neku drugu temu, jer mi ga je – pravo da vam kažem - pun Crven Ban. Kad ono - crvena mašna. A na reveru značka sveta. Iznad Jeremića i Šapića (iskusniji posmatrači to lepo vide) lebde astralna visokopodobija Tadić Borisa i Đilas Dragana. Sve je tu, ali opet kao da mi neko fali.

Kojen, Leon! Srbin, agnostik! Tako je pisalo (i valjda još piše) u onim mongoloidnim ko-je-ko-u Srbiji leksikonima. Sudeći po prezimenu, Leon potiče od levitskog plemena čuvara Kovčega zaveta i, sledstveno, bi lako mogao nabrojati pretke sve unazad do Avrama i Isaka, ali, eto, on se u agnosticizmu odlučio da bude Srbin.

Istorija se, dame i gospodo, ponavlja i prilikom svakog ponavljanja sve je zavejanija i neprohodnija. Ova misao prosečnih ljudi odnosi se na zimske čarolije na pseudoautoputu Beograd-Subotica. Dobro, sneg mora povremeno da pada, to je viša sila, putočistači, naravno, ne moraju da ga čiste (iako žučno tvrde suprotno), to je, da kažemo, niža sila, ali zašto se ja obavezno nađem usred svakog velikog kijameta – a ove godine ih je bilo samo dva – e to ne mogu da objasnim ni sebi ni vama.

Odavno se nisam dopisivao s Nebojšom Krstićem, a znamo da volim novinska dopisivanja, pa mi je Krletova reakcija na moju kolumnu došla ko kec na deset. Pažljivo sam, dakle, pročitao njegov tekst i nisam siguran da me je dobro razumeo. Prvo! Daleko od toga da žalim za danima kada su se politički protivnici tukli i pljuvali po TV duelima. Drugo! Dragi Krle, ja nisam izgubio nikakve izbore, sledstveno čemu nema potrebe da povraćam dah, a činjenicu da je narodnjačka vlada preuzela neke ideje prethodne, u više navrata sam podržao na ovoj stranici.