Svetislav Basara

Vidim da su žrtve bombaškog napada na učesnike i posmatrače Bostonskog maratona izazvale pravo oduševljenje među cyber-patriotima, to jest među kolegama našeg komenatorluka iz nacionalno svesnijih novina poput Večernjih novosti, NSPM i pročih. I šta kažu cyber-hadžije? Uobičajene stvari. Te ima Boga! Te pravda je konačno zadovoljena. Te ovo je samo početak. Te premalo ih je poginulo. Neprejebiviji velikani anonimne pisane reči nešto su oprezniji. Nije ovo bez neke, smatraju. Nekom će zbog ovoga da leti glava. Znaju oni dobro da CIA s vremena na vreme organizuje teroristički napad na sopstvenom terenu, pa ga posle mučki pripiše Al Kaidi, Iraku ili već nekom dežurnom krivcu. A onda zna se - poleću bombarderi. A sve zbog klete nafte i dodatnog mučenja crnaca.

Afera „Otimanje Vojvodine“ polako pada u zaborav, ali ima tu još štošta da se kaže, tim pre što je akcija prikupljanja patriotskih potpisa za smenu secesionističke vlasti u punom jeku. Dakle, da bih upotpunio sliku o rečenim priključenijima u svetu nedelju sam se, kako već Bog zapoveda, namestio pred televizor da pogledam Utisak nedelje u kojem su gostovali Slaviša Orlović, Bojan Pajtić i Zoran Ćirjaković. Znamo sledeće pitanje: Kakav mi je utisak! Odličan, ovoga puta. Možda se tajna uspeha prošlonedeljnog Utiska krije u činjenici da Bećkovićka ovoga puta nije - zarad političke korektnosti - dovela nijednog debila, predatora niti morona. Sva tri gosta su vrlo dobro znali šta pričaju, zašto pričaju to što pričaju i sva trojica su se striktno držala teme, što je inače prava retkost u našim TV pričaonicama.

Ovo gore je naslov jednog romana Žana Ženea. A ovo ovde je tužna priča o novosadskom Dnevniku, koji je prekonoć pao u ruke naprednih snaga. Onako potuljeno, bez buke i besa.

Smrt Srbima - sloboda fašizmu! Eto, dame i gospodo, ovom bi se apsurdnom, novokomponovanom parolom mogli opisati učinci prošlonedeljnog mitinga u Srpskoj Atini! Sam miting, inače, bio je bleda senka mnogo uspešnijih uzora iz devedesetih.

Elem, za danas (to jest za juče) zakazan je veliki – a da kakav – protest u Novom Sadu na kome će “tobožnje patriotske snage” dati sve od sebe da spreče “cepanje” Vojvodine, a ako Bog da i sreća junačka, i da svrgnu secesionistu Pajtića. Naravno, demonstranti će biti goloruki, oni će “samo mirno protestovati”, izaći će na ulice noseći lale (ima li tu i malo simbolike, a), pa ako Bojan bude imao makar malo obraza, onda će sam odstupiti, a ako ne – videćemo. Bitno je da smo nacionalno jedinstveni. Dogodiće se već nešto. Bog i Srbi! Krst časni i sloboda zlatna.

Bili su ovo veliki dani za srpsko tabloidstvo. Ne mislim samo u njegovoj štampanoj (i televizijskoj) formi. Mislim na sve njegove mnogobrojne forme. Verovatno pogađate - reč je o - čudi me kako ga niko nije tako nazvao - „Brejviku iz Velike Ivanče“, koji je onomad u cik zore iz čista mira pobio trinaest ljudi. Razmere tragedije su, naravno, tolike da to nikako nije moglo biti predstavljeno javnosti kao štura, agencijska vest. Neizbežno su pokrenuta i mnoga, da kažemo, društvena pitanja, što je znak da nismo baš dibidus otupeli. Društvo u kome se događaju takve stvari mora da stavi prst na čelo. Tim pre što se takve stvari, samo sa manjim brojem žrtava, događaju na dnevnoj bazi.

Nisu famozne srpske podele i srpska bratoubistva ni jedini ni najgori na svetu. Daleko od toga. Kad bacim pogled na korejske srpske podele, naše mi dođu nekako bezazlene, maltene akademske. Pogledajmo samo oko čega se prepiru Prva i Druga Srbija? Oko sitnica. Oko ćirilice i latinice, Moskve i Vašingtona, cara Lazara i Vuka Brankovića, izdaje i kapitulacije. Luk i voda.

Zašto trt, mrt? Saznaćete na kraju. Idemo redom. Najpre vest dana: Vukadinović je dobio opkladu: izrečeno je još jedno istorijsko NE, sporazum nije potpisan. Odmah da kažem: ni ja ga ne bih potpisao! Premalo je tu ponuđeno. Može se tu sigurno iskamčiti nešto više. Dobro, Kosovske Republike Srpske - vlažnog sna ovdašnjih profesionalnih rodoljuba - jamačno neće biti, ali je neka održiva autonomija srpskih opština realan cilj. Takođe treba reći da ni baronesa, a ni ostale visoke evrounijatske ličnosti nisu očekivali istorijsko DA. Tako to ide, cenjeni publikume. Godi se! Cenjka se! Tvrdi se pazar.

Vukadinović naprosto ne izbija iz Oljinog Utiska nedelje, cenjeni publikume. Da se iz toga, daleko bilo, ne izrodi neka ljubav? Neće, more, ja to samo ćeram komendiju, a Vukadinović ko Vukadinović - po običaju ne izbija ni sa jednog mesta, niti iz jedne televizijske proseravaonice, spremne da mu ustupi vreme i prostor za njegove sve sumornije i smornije snove, nadanja i smatranja. Kao što ne propušta ni priliku da u svakoj prilici namakne neku kintu.

Prošle nedelje smo se bavili fenomenologijom, ove nedelje na redu je primenjena teologija. Tema disputa: pismo Njegove Svetosti Patrijarha takozvanom državnom vrhu takozvane države Srbije prepuno vapaja da se nikad ne „izda, preda i proda Kosovo“. Pismo je, naravno, samo povod, a pravi razlog su dva pitanja koja me već godinama muče: 1. Čija je Srpska pravoslavna crkva? 2. Kakva je njena misija na ovom svetu?

Srbija, cenjeni publikume - Obećana zemlja za geopolitiku i geopolitičare. Gospoda geopolitičari imaju čak i istoimenu publikaciju čija je uređivačka politika šarmantna mešavina NSPM i Trećeg oka. Tu se spekuliše, tu se smatra, tu padaju teške reči, tu se kroji i prekraja mapa sveta. Tu glavnu reč, samorazumljivo, vode uglavnom ugledni ruski teoretičari svega i svačega, mnogo poznatiji u Srbijici nego u Matuški.

Što reko Bajaga: naši su voždovi, biseri rasuti po celom svetu. Ka tičice su, još malo pa hiperpokretljivi kao što je svojevremeno bio hiprepokretljiv dunjalukbaškan, naše gore list. Valjda ste dosad savladali osnove turskog, znate na koga mislim. Srećom, voždovi su istovremeno i krajnje delikatni, takoreći snishodljivi u obraćanjima javnosti. Neka im je sila - sudeći po kiselosti državničkih lica - izgleda svima džumle stavila jajca u procijep, pa se sad kako znaju i umeju dovijaju kako da istovremeno i stisnu i prdnu (u čabar). U pravu je Vesna Pešić kada kaže da su se po svemu sudeći čeono sudarili sa realnošću. Odmah da kažem - uopšte ne seirim. Bilo bi to ekstremno idiotski. Radi se, dame i gospodo, o kožama svi nas Srba i drugih naroda i narodnosti bez obzira da li nastanjuju prvu, drugu ili treću Srbiju.

E-novine su prenele prekjučerašnju (beše li) sagu o trošadžiji Jeremiću i naslovile je - Guzica je najskuplja srpska reč. I bogme su potrevili u sridu. Pretpostavljam da ste iz uvoda ukačili da je naša današnja tema fenomenologija srpske guzice.

Srbija se saginjati neće! Srbija ne pristaje na ucene! Nikada nećemo priznati Kosovo! Ucene neće proći! Ovo su, ladies and gentlemen, jedna relativno davnašnja i dve-tri sasvim sveže parole kojima raznorazne vlade raznoraznih ovdašnjih državnih provizorijuma srpskom narodu i senatu obznanjuju svoje politike.

Oprem dobro, meine Damen und Herren! Ko bi rekao da je Picopevac Jeremić u stvari jedan veliki trošadžija. Meni je, da budem iskren, više ličio na stipsu. Ima tu facu. Kad ono međutim! Pokazalo se da je predsednik sveta čovek široke ruke. Ali na vaš račun, cenjeni publikume, na vaš račun, takoreći preko vaše grbače. V čjom djelo?