Svetislav Basara

Idem na Kosovo, pa taman me gađali kamenjem i jajima, tako je Overlord Vučić izjavio uoči odlaska mečki na rupu, to jest pred predstavnike kosovskih opština. Hm! Gde ima dima, znamo čega ima. Možda je Vučić došao do nekih "bezbedonosnih" procena sa terena. Ali ako stvar sagledamo dijalektički, eventualno jajokamenovanje na kraju bi se Overlordu moglo i isplatiti. Seća li se još iko da su svojevremeno kosovski Srbi jajima, a bogme i kamenjem, gađali lično Koštunicu, koji je sada u Mitrovici sve i svja.

Evo, cenjeni publikume, i mog skromnog doprinosa polemici o srpstvu i bosanstvu koja je ovih dana podigla dosta prašine na obema stranama reke Drine. Nemoj der da mi neki komentator slučajno nešto zakera jer sam u rečenoj stvari vrlo kompetentan. Na prvom mestu, ja sam dete iz mešovitog braka, dakle Bosanac po ocu, Srbijanac po majci. Osim toga, rodio sam se i poduže vreme živeo bukvalno preko puta Bosne.

Uželeo sam se tokom praznika novinčina, pa ih zorom žudno listam, uz kafu i mogu vam reći jednu stvar: sve su novine, što no se kaže, okrenule list. Do pre neki dan osvitali su zavetni naslovi NIKADA, NI PO KOJU CENU, NE DA NAROD - takva je bila linija - a od pre neki dan - sve se nekako utišalo. Čak se i tradicionalnom bastionu srpstva i prinadležnog kičeraja - Večernjim novostima - pojavljuju napisi koji odobravaju novu politiku „državnog vrha“. Sahibija se, doduše, pojavi ovde-onde, ali pri dnu stranica, nekako skrajnut, vidno razočaran novindžijskom prevrtljivošću, kao i prevrtljivošću klete Fortune. Još ako ga i Ustavni sud izda, eto ti belaja. Mora se prelaziti na vanparlamentarne metode političke borbe.

Ako država baš i nije, bar je Danas odvojen od crkve. Na dan Prvog maja, praznika za koji me decenijama boli Crven Ban, Danasovo novinarstvo i spoljno saradništvo beše oslobođeno radne obaveze, a danas – na Veliki petak – mora da rinta punom parom. Dobro, kontam, nevoljno se laćajući posla, Danas je sekularna novina, crkveni oci Panovića ionako svako malo rezile zbog bezbožništva i anticrkvenosti, nemoj sad i ja da dosipam ulje na vatru. Ima publikacija koje će osvetlati obraz svetosavlju. Kad ja na trafiku, a ono izašle i najsrpskije novine, poput, recimo, Večernjih novosti. Opet dobro! Svetoslavlje Večernjih novosti mnogo je srodnije ortopediji nego ortodoksiji, ali kad je već Veliki petak, hajde da se okanemo politike i da se pozabavimo prazniku primerenijom temom. U ovom slučaju – svetosavljem.

Opa, bato! Izgleda da ćemo dobiti novi srpski narod na Kosovu. Pa kako? Eh, kako! Setite se one poučne priče o Lenjinovoj udovici i Josifu Visarionoviču. Nadežda Krupskaja se bila nešto uskurobecala, a Koba joj je skrenuo pažnju da se brzo uzima upamet da ne bi bila zamenjena novom, mlađom i klasno svesnijom Nadeždom Krupskom.

Ohrabrujuće, dame i gospodo! Overlord Vučić se pre par dana odlučio da uči od pravog Jego Sijatelstva, knjaza Miloša Obrenoviča. Znamo li zašto? I to znamo! Srbija danas, rekao je Vučić, poduboko zagazivši u XXI još uvek muči iste muke kao i za Kodžinog vakta. Stoički, dakle, trpi pritiske velikih sila. I pročaja. Kad smo već kod svetlog knjaza, nije nepoznato da je moja malenkost veliki poštovalac njegovog lika i dela.

Vanredna situacija, cenjeni publikume! Zovu me iz redakcije Danasa. Moram promptno da pišem kolumnu za ponedeljak. Razlog: u svetu nedelju neće biti struje do pet po podne, pa moraju da prelome novinu koliko danas. Da li će mi prekovremeni, tj. prevremeni rad biti plaćen? Čisto sumnjam? Da li ćete vi biti u toku s događajima? Takođe čisto sumnjam! Kaskaćemo za događajima. Ej, more, dva dana u Srbiji - to je vreme dovoljno za smenu epoha.

Eh, šta ti je istorijski narod! Čim se malo udaljim od sudbonosnih tema, čim u tekstu nema najmanje dva mrtva i nekoliko ranjenih, komentatorluk – to jest elita istorijskog naroda – odmah negoduje. A da zašto me Panović plaća (kamo sreće da je kasa kod njega!), a da zašto, ako to već džumhurbaškan čini, i ja krštavam jariće i zašto – konačno – Tomu Akvinskog zovem Akvinski (prezime mu bajagi ima veze sa vodom), a ne Toma Rakijski jer bi mi to – smatra jedan od najznačajnijih srpskih komentatora – više išlo uz imidž. Rekao bi čovek – ma, pusti luzerska lupetanja.

Auh, cenjeni publikume. Izgleda da me je pregazilo vreme. Ne idem više u korak sa događajima onako čilo kao nekada. Promiču mi važne stvari. Može biti da u tome udela ima i frenetična fokusiranost na kosovska priključenija.

Kad ono beše, ima dve-tri godine, na ovom sam mestu pisao da se sa jezikom nije igrati, da, nadalje, činjenica da svako zna da govori uopšte ne znači da svako zna i da misli i da mnogi belaji nastaju iz pogrešne upotrebe jezika, stručno nazvana terminološka zbrka. I šta da vam kažem? Komentatorluk me je momentalno bacio u sprdnju.

Džaba sam izgleda uzbunio vatrogasce! DSS održao i skup i protestnu šetnju, a ne beše ni plamička. Eto ti šta znači biti u opoziciji! Malo rukah, malena i snaga. Što reko pokojni Svetozar Vukmanović Tempo: Čovek bez funkcije nije ništa. Dok je bio na funkciji, kod rečenog čoveka se znalo: Ko mu se zameri, odmah mu zapali ambasadu. Da je rečeni čovek nekim slučajem na vlasti, ambasade bi ovoga puta bile pošteđene, ali bi zato buknule kuće (stanovi?) premijera i prvog zamenika premijera, a možda bi i Prezidencijalni konak prošao kroz očišćujući oganj svesrpske pravde.

Danas ćemo već znati šta će biti: da l’ će se paraf pretvoriti u potpis, il će biti referenduma - te divne naprave za izbegavanje političke odgovornosti. Mi smo, braćo i sestre, u poslednjih četvrt veka imali poveliko i uglavnom loše iskustvo sa referendumima. A naši referendum-mejkeri su baš potuljeni svati. Oni tako vešto sroče referendumsko pitanje da je poštenom čoveku prosto nemoguće da ne zaokruži odgovor koji politička elita očekuje od njega.

Ne znam na šta se ovoga puta Vukadin kladio, ali pakleni sporazum je potpisan, pardon, parafiran, a paraf - objasnio nam je Dačić - nije isto što i potpis. Fakat i nije. Ali obično se ne parafira ništa što se posle ne potpiše.

Prolete nedelja, dame i gospodo, dovuče se i subota. I gde smo bili? Na prvi pogled - nigde. Šta smo radili? Na prvi pogled - ništa. Ali, rekosmo već, samo na prvi pogled. U proteklih sedam dana (možda malo više) prošli smo kroz briselski pakao, pa smo se, razočarani situacijom u paklu, vratili u, takođe paklene, devedesete, da bismo se ponovo osokoljeni još jednom presaludumili i seli za pregovarački astal. Šta će iz svega toga izaći - to samo Bog zna.

I tako prođe još jedan dan de, a nekako baš i osvanuo iznenada. Koliko prekjuče umal da radi jogurt, a juče - eto nas ponovo na evropskom putu. Za razliku od prošlog, uoči ovoga dana de nije bilo teških reči, pakao se nije pominjao, nije bilo teških reči i zakletvi. Mora da se svašta događalo iza scene. Bilo kako bilo, ovoga puta briselska ponuda je za nas nešto povoljnija od prethodne