Svetislav Basara

Kud svi Turci, tu i mali Mujo, pa u tom smislu i ja potegoh u bioskop da pogledam „Paradu“, film oko koga se i pre premijere podigao poveliki oblak palanačke prašine.

Bruka i sramota, cenjeni publikume. Na Filozofskom fakultetu potukli se studenti-demonstranti sa jedne i profesori i „pošteni studenti“ sa druge strane. Toliko sam razabrao iz smušene vesti, a ni uz vest priloženi video-klip nije nešto naročito rasvetlio događaj.

Potegao, cenjeni publikume, Kosta Čavoški pa objavio knjigu, dramatično naslovljenu „Rasrbljivanje“ i među vodeće „rasrbljivače“ svrstao prezidenta Tadića i moju malenkost. Ali to nije tema ove kolumne. Tema je , strogo uzev, nekako primerenija prezidentu, psihologu po profesiji, ali budući da je Jego Sijatelstvo u obavezama do guše, ja ću reći neku.

Svi ste, pretpostavljam, čuli za autora famoznog stripa Korto Malteze, Huga Prata, iako je Korto daleko čuveniji od autora. I ja sam, mada nešto ne marim za strip, još davno čuo za obojicu. Na upravo završenom Sajmu knjiga Branko Kukić me na jedvite jade ubedi da uzmem „Želju da se bude beskoristan“, knjigu Pratovih sećanja i razmišljanja.

Njegova ekselencija Konuzin polako postaje medijska zvezda. Još malo pa superstar. Tu nedavno vinuo se u orbitu na nekom okruglom stolu gde je domaćinima postavio filozofsko pitanje: ima li ovde Srba? Budući da mu niko iz Beograda, a još manje iz Moskve, ništa nije spočitnuo, njegova ekselencija se pojavila na skupu SNS. I pride održala govor.

Budući da sam otvorio sajam, red je da ga simbolično i zatvorim. Što no se govorilo po komitetima - da rekapituliram. Kako to ovde već ide, politika se odmah umešala i u sajamska priključenija i zamešateljstva. Činjenicu da sam ja bio „otvarač“, takozvani patrioti su u bunilu razobručene paranoje shvatili kao najavu zaokreta u državnoj politici i znak skore „prodaje Kosova“. Na sve to je kao kec na deset stigla i vest da je za izdavača godine proglašena „Fabrika knjiga“.

Bazajući internetom naleteh na tekst Biljane Srbljanović u kome piše kako je srednjoškolska publika - još, znači, vode decu u pozorište - aplaudirala nekom njenom dramskom junaku, ratnom zločincu, a ladno izviždala junakovu scensku ženu koja je cenjenom publikumu otkrila da joj je muž pobio neke nedužne ljude.

Osveži mi Nikola Kojo dan. Ovoga puta ne nekom filmskom ulogom nego intervjuom u „Blicu“. Kojo, inače, nije od onih glumaca koji se ne skidaju iz rubrika tipa „gde su, šta rade“, slike njegovog „toplog porodičnog gnezda“ nećete videti u takozvanim porodičnim magazinima niti ćete pojesti neko jelo po njegovom „specijalnom receptu“. Rečeni, dakle, nije estradni, a još manje „narodni“ glumac. Čovek radi svoj posao i čuva privatnost, što je u ovoj zemlji već ravno podvigu.

Privuče mi juče pažnju, cenjeni publikume, vest da je u akciji MUP-a uhapšen vlasnik "ilegalnog radija Bos". Nazovimo ga, za svaki slučaj, N.N. Pusti ti to, može posle N.N. da presavije tabak, pa Panović pravac na Kolimu.

Elem, cenjeni publikume, moj stari drug Samir Sadiković potegao pa objavio knjigu, što je prvorazredna vest, jer Samir - alias Sami de Sad - veoma retko objavljuje knjige. Više voli šah i druženje sa prijateljima. A majstor je i u jednom i u drugom.

Elem, cenjeni publikume, otvorih prekjuče Sajam knjiga, pa ko velim - kad sam ga već otvorio, daj da vidim šta ima unutra. I znate šta mi je bio prvi utisak kad sam sišao u široke čitalačke mase? Prvi utisak mi je bio da se Beograd pretvara u Tokio.

Konačno pravi naslov. Konačno se politička borba preselila na pravo mesto, to jest na pijacu, u datom slučaju bežanijsku. Srećom, nema mrtvih i ranjenih, pa kad je već tako, ne bi bilo loše da se svi politikanti presele na odgovarajuće pijace, po takozvanim izbornim jedinicama. Tamo su im, uostalom, i najverniji glasači.

Lepo ga, bogme. Čeda u četvrtak očita bukvicu potpredsednici takozvanog parlamenta Gordani Čomić koja je potpredsedavala sednici umesto taknoćutne Slavice Đ. D. Jovanović se, izgleda, vratio u opozicionu formu, nadajmo se da će u formi ostati i ubuduće. A nadajmo se da će njegov govor imati i nekog stvarnog efekta.

Verovatno se, cenjeni publikume, ne sećate, a kako biste se i sećali kad sam i ja gotovo zaboravio, da sam pre godinu i jače na ovom mestu pisao o takozvanoj negativnoj spirali. To je - da nas podsetim - ono kada kola krenu nizbrdo i kada svaka aktivnost usmerena na zaustavljanje još više ubrzava sunovrat.

Vraćaju se, cenjeni publikume, stara dobra vremena. Sabornost prosto cveta. A sabornost ko sabornost, mora negde da udari. Evo, samo što se slegla prašina oko prisilnog dečijeg dočeka, kako to Palma bogobojazno reče - „prvog čoveka Srpske pravoslavne crkve“ - dan nakon što su možda ista ta deca jedva izvukla živu glavu, policija u Novom Sadu umlatila nekoliko dečaka zbog neosnovane sumnje da je neko njihovom kolegi razbio šoferšajbnu. To razbijanje je, naravno, nedopustivo, ali setite se samo, cenjeni publikume, sa kakvom ravnodušnošću i sporošću policajni službenici reaguju kad dođete u takozvani MUP da prijavite krađu kola, radija ili - takođe - razbijanje šoferšajbne. Dobro, kolega je u pitanju, a zna se da su policajci izuzetno kolegijalni, takoreći saborni u sprovođenju pravedničkog gneva.