Svetislav Basara

Nasloviti knjigu prosto „Život“ može se nekom učiniti dibidus trivijalno, a i bilo bi trivijalno da iznad naslova ne stoji ime autora, u ovom slučaju Kita Ričardsa. Jer, ako iko ima prava da tako nazove svoju biografiju, onda je to gitarista Rolingstonsa.

Sve više volim naše političare. Prva ljubav zaborava nema. To je valjda u pitanju. Eto, bazam po internetu, pa naletim na izjavu onog SPS Bajatovića koja glasi: „Najbolja postizborna koalicija je DS, SPS i SNS“. Probni baloni, cenjeni publikume, tako ovde funkcioniše politika.

Svaka čast onoj Marini koja je vratila nađenih 200.000 evra. Ali šta možemo zaključiti iz medijske halabuke koja se podigla posle obznane „plemenitog čina“? Nekoliko stvari, cenjeni publikume. Pre svega koliki je stepen naše ogrezlosti u lopovluk. Marina je zapravo uradila ono što bi trebalo da uradi najmanje osamdeset posto stanovnika jedne države, ako ta država misli da bude uspešna: nije, naime, uzela ono što joj ne pripada, za šta zaslužuje svaku pohvalu, a nikako da bude predstavljena kao mečka Božana i redak zver. Možda to mnogima zvuči romantičarski, ali poštenje je najveći ljudski kapital. Evo, Marini se odmah isplatilo. Dobila je posao. I to je dobra stvar. Pravda je pobedila.

Eto ti: taman napisah par lepih reči o bratu po peru, Živkovu, kad me i u tome uhvatiše u zaveri. Da se nisam, skrozira me neka komentatorka, Ljube setio tek kada je i Živkov potpisao za „Preokret“? Vidite li vi, cenjeni publikume, koliko je ovde politika sve prožela.

Čudne su stvari kompjuter i internet. Nekolicini su omogućili da efikasnije rade ono što su dobro radili i pre takozvane informatičke revolucije, to jest da pišu, a ogromnoj većini su dali priliku da radi isto to, to jest da piše, a da nikome nije najjasnije zbog čega.

Došlo, cenjeni publikume, vreme da ustanem u odbranu Dobrice Ćosića. Potegao, naime, Gedža, prodao neku kuću, a novinčine to prenele gotovo kao udarnu vest. Bože me prosti, meni je to zaličilo na takozvano tipovanje.

Pomenuo neko izražavanje građanskog protesta nevažećim listićima i cenjeni političarski publikum pao u fras. A jok, ne može to tako, nije to demokratija, to je rezignacija i sve tako nešto. Ja to, recimo, ne podržavam.

Ne znam, cenjeni publikume, zašto naši takozvani patrioti nisu iskreni pa lepo ne kažu da su oni u stvari ruski patrioti. Kao što i jesu. Kao što jesu finansirani od strane Ruske Federacije da baljezgaju kako su njihovi politički protivnici „zapadni plaćenici“, „izdajnici“ i pročaja.

Poodavno to beše, cenjeni publikume, dođe nekako i u užičku biblioteku, davnih sedamdesetih, knjiga Petera Handkea, „Golmanov strah od penala“. Budući da sam tih godina i ja bio golman (RK Sevojno) odmah sam pomislio: Evo knjige za mene, em sam golman sitnog kapaciteta, em osećam strah, razložan, jer kad god primiš gol, kakva god situacija bila, ko god zasro, cenjeni publikum viče: „Lale, ženski polni organu, j..o te onaj ko te stavio na gol.

Budući da je naša takozvana politika zasnovana na narodnim epskim pesmama i poslovicama, poslovicama se najbolje i objašnjava, pa se za naš takozvani ustav sasvim lepo može primeniti ona koja kaže: brzo-kuso!

Tek sad vidimo da takozvani naprednjaci nisu ošljarili sastavljajući stranački program. Jeste da im je trebalo dve-tri godine da napišu sitnu „belu knjigu“, ali vredelo je uloženog truda.

Au, brale, al se digla furtutma oko kolumne Skaska i Vuk. Na putu sam, poštu i internet izdanja novina pregledam po benzinskim pumpama, tamo ne daju da se puši, pa se ne zadržavam predugo i ne ulazim u najsitnija crevca, ali pogledao sam najrecentnije tekstove i znate šta: Slobodan Antonić definitivno nije u pravu.

Zivkaju me poznanici i drugari - dokon neki svet - i vele da im ništa nije jasno: ko juče intervjuišem prezidenta, molim ga da nas ne napušta u odsudnom trenutku, a sad obrćem ćurak naopako i zasipam ga drvljem i kamenjem.

Preksinoć se u Utisku nedelje suočili prethodni i aktuelni ministar spoljnih poslova. Udario Vuk na Vuka. Glavna tema, šta bi drugo, kosovska politika. Mada je bilo i nekih, da kažemo, podtema. Bio je to, cenjeni publikume, klasični sukob generacija.

Nije se mastilo ni osušilo na programskom dokumentu pokreta Preokret, a prezident požurio da izjavi kako ga neće potpisati jer se „ne slaže sa tom politikom“. A i čudno mu da mu političke partije nude tako nešto na potpis. Meni, recimo, nije bilo čudno.