Svetislav Basara

U svojoj uskršnjoj poslanici patrijarh Irinej je učestale pošasti i prirodne katastrofe povezao sa eksponencijalnim rastom sebičnosti, grabežljivosti i pohlepe na svetu. Ljudi, pak, među njima i mnogi vernici, u principu ne vole da čuju pomen Božije kazne i uzroke nevolja koje ih snalaze radije prebacuju na slučaj ili - češće - na takozvani ljudski faktor. Nije to, kako vidimo u Starom zavetu, ništa novo. Samo je, što no se kaže, eskaliralo i otrglo se kontroli.

Danas je Veliki petak, pa sam juče bio rešio da napišem takozvanu prazničnu kolumnu bez političkih čuda i pokora, ali sam vrlo brzo ustanovio da takve kolumne više nisu moguće iz prostog razloga što nema praznika. O prazničnom raspoloženju bolje da i ne govorim.

Serijal se nastavlja, došlo se i do lutrije u Vavilonu, to jest - u Beogradu. Naiđoh, naime, na vest da su neke prestoničke kladionice uvele novu igru nazvanu „Ko će ubediti Tomu Nikolića da obustavi štrajk glađu i žeđu“. Spisak jakih ličnosti je impozantan, počev od Putina, zaključno sa Koštunicom.

Izgleda da je i populizmu došao kraj. Ali to uopšte ne mora da bude dobra vest. Videli smo šta nas je snašlo kad se urušio komunizam. Tada smo se - umesto da krenemo napred - vratili u OVO što nam se sada događa. Od početka je, cenjeni publikume, sve to bilo ovako, samo je TOME trebalo vremena da podrije i razori i poslednji temelj civilizovane države i da se, posle mitinga radikala, pojavi u svoj svojoj besmislenosti, bezidejnosti i bezizlaznosti. Ne treba Tomu za TO kriviti, dosta mu je njegovih muka, a bilo je samo pitanje dana kada će neki, možda i bezazleniji povod, pokrenuti lanac događaja posle kojih će i najtupavijima dilberima biti jasno da ovde ne postoji nikakva država u pravom smislu te reči.

E, da me Antonić, majka invencije i prozorljivac, nije pre nekoliko godina provalio i osujetio me u nameri da zavedem diktaturu, sada biste, cenjeni publikume, živeli u sasvim drugačijoj zemlji. Ne bi baš ovuda tekli med i mleko - konačno, nisam to ni obećavao - ali biste bar znali na čemu ste: u diktaturama, kao što znamo, nema labavo, bato. Rad, red i mir caruju. Moje bi čibukčijre, što rekao Velja Ilić, doduše kraduckali; ne zato što bih im to dozvoljavao, nego zato što ne bih mogao da ih sprečim. Ne može se lopovluk iskoreniti. Uvreženo je to u ljudskoj prirodi. Posebno na takozvanim „našim prostorima“.

Ne zna se u ovom momentu (subota popodne) kako će završiti Nikolićev štrajk žeđu i glađu, ali jedno je izvesno - izbore time neće izboksovati. Osim možda ako SNS ne posegne i za drugim gandijevskim metodama: odevanjem u tkanine domaće proizvodnje, transcendentalnom meditacijom i nenasilnom otporu nepostojećem teroru vladajuće koalicije.

Tužnije je nekako kad umre neko ko je voleo život na način na koji ga je voleo Brana Crnčević. Mada sa životom nije raspolagao štedljivo. Nemilice ga je trošio na druge, na sebe, na kafanu, na književnost i na politiku. On je bio verovatno poslednji iz plejade naših pesnika i pisaca - a tu spadaju i Kiš i Pekić i Brana Petrović i Mihiz i mnogi drugi - koji su na jedan, danas iščezao način, voleli kafane, kafanske razgovore i kafanska druženja. Za samo dva sata sedenja u nekom bircuzu, Brana je uspevao da isporuči više lucidnosti i duhovitosti nego gomila profesionalnih humorista i „proizvođača“ knjiga za dve decenije. Uprkos tome, ne može se reći da iza njega nije ostalo značajno, pa i obimno delo. Sjajne, a uredno prećutkivane prozne knjige koje je pisao poslednjih desetak godina nadoknadile su ono što je propustio da uradi u mlađim danima.

Ono što su Marks i Engels nekada bili za SFRJ, to su danas za Srbiju, „lidera u regionu“, gospoda Magnus & Bunker, autori mog omiljenog stripa Alan Ford, ilustrovanog štiva neuporedivo dalekovidijeg od Manifesta komunističke partije.

Lepo nam je, još tamo negde 1860, onaj amazonski vrač poručio da će nas u XXI prvom snaći velika konfuzija. Svaka mu je, vala, bila ka vladici. Cinik bi mogao reći da je vrač u oblaku svetog dima ili u čanku pejotla zapravo video savremenu srpsku političku scenu kao paradigmu basnoslovne konfuzije. I ciniku bi svaka bila ka vladici. Jer ovde se više stvarno ne zna časni krst. Lud zove Zbunjenog da ga natrti, pa se posle žali ombudsmanu zbog seksualnog uznemiravanja. A Zbunjeni tvrdi da je Ludi najobičnija kurva. I sve tako u krug dok sirotinja raja gine u otimačini oko mladica japanske trešnje.

U kakvom li će čemeru sve ovo završiti? Čak nijedna bezazlena i humana manifestacija, kakva je skup podrške postradalima u Japanu, nije uspela da prođe bez krvoprolića. Neko je lako mogao izgubiti glavu u postmanifestacionom stampedu zbog besplatnih sadnica japanske trešnje. Prizor sa Trga republike podsetio me je na prizore sa svojevremenog otvaranja nekog tržnog centra. I tad umalo nije bilo žrtava. U pitanju bio neki popust na televizore za prvih sto ili petsto kupaca. Kako stvari stoje, Rim iz perioda najcrnje dekadencije izgleda kao idilična varošica u odnosu na prestonicu „lidera u regionu“.

Opet se vraćam na solidarno haračenje Danasa da ta stvar ne bi, počem, prebrzo završila u čeljustima mog debelog vuka. Nema ovaj narod ni živaca ni strpljenja za isterivanje bilo čega na čistac. Osvrneš li se dvaput-triput na neku pojavu ili opleteš par puta neku štetočinu, odmah te proglašavaju za opsesivca. Tako i mene pojedini internet komentatori rezile zbog „opsesivnog“ prozivanja Čitluk Sahibije.

Ovih dana se obeležava stogodišnjica rođenja Emila Siorana, pa je to baš zgodna prilika da se privremeno okanemo lokalne politike koja, ruku na srce, ima sve više veze sa pozorišnim kalamburima drugog jednog znamenitog Rumuna, Ežena Joneska. Ali da se mi vratimo Sioranu. Ovaj se „mizantrop nežnog srca“ kako ga neki (dosta tačno) definišu, rodio u Rumuniji, ali je na vreme - još pre Prvog svetskog rata - zbrisao u Francusku. I dobro je učinio.

Eto šta ti je Srbin! Ne može bez „identiteta“ i omiljenih TV serija ni u inostranstvu. Čitam u novinama da je izvesni Čačanin napravio u romingu račun od 6.000 evra samo da bi gledao epizodu (kako li se ovo menja po padežima) Selo gori, a baba se češlja. Po povratku na rodnu grudu, Čačanin je reklamirao račun, ali su mu u provajderovoj kitabhani saopštili da je račun OK. Nema džabe ni u babe. Toliko je na babu potrošio. Ima da plati kako zna i ume. Inače, ode pretplatnički broj. A stiže poziv na sud.

Sećate li se slogana za film „Tuđin protiv predatora“: whowever wins we lose! E pa, ako ste ga zaboravili - sledeći će vam izbori osvežiti pamćenje. A moj vam je savet - kupujte kožne gaće dok ih još ima i dok se mogu nabaviti po pristupačnoj ceni.

Knjiga koju nameravam da vam preporučim kao mali odmor od lokalnog političkog delirijuma, ima poduži naslov: "Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga", a objavljena je u već kultnoj biblioteci Alef čačanskog Gradca. Reč je o razgovorima Umberta Eka i Žan-Klod Karijera, iz nepoznatih razloga kod nas nedovoljno poznatog autora. Da je šteta što se o njemu malo zna dovoljno je reći da je - pored mnoštva oblasti u kojima briljira - Karijer pisao scenarije za Bunjuelove filmove. Razgovor je vodio Žan-Filip de Tonak, vrlo interesantan tip, ali ovde još manje poznat od Karijera. Pa ću o njemu nekom drugom zgodom.