Famozno

Nabedila me Nela Riha da sam isuviše popustljiv prema prezidentu, pa ko velim - daj da ga malo opletem i tako spasem obraz kako me patrioti ne bi označili kao pritajenog državnog čoveka. A prezident se baš lepo namestio recentnom izjavom izrečenom na nekom studentskom skupu. „Nisam siguran“, izjadao se prezident studentariji, „da imam snage da sprovedem tu racionalizaciju... To podrazumeva promenu izbornog zakona, promenu Ustava. Da li je to moguće? Daj Bože! Ja neću da odustanem. Ni od čega nikad neću da odustanem. To je moja obaveza prema građanima. A da li će to biti moguće? Nadam se!“

Neprestano ja ponavljam da OVO u Srbiji nije nikakva politika već mešavina vlaške magije i panađurskog iluzionizma. Zbog te tvrdnje još neprestanije bivam oglašavan ekstremistom. Ali ne odustajem. Sakupljam dokaze. Evo, pre par dana, naišao sam na jedan. Pravi biser. Marko Đurišić, predsednik IO projevropske Demokratske stranke negde je blagoizvoleo izjaviti sledeće: „Ja se prisećam da je poslednji miting koji je opozicija pravila bio u Kraljevu u junu, a evo, nažalost, videli smo šta se desilo građanima Kraljeva nekoliko meseci kasnije. Nadam se da slična sudbina neće pogoditi neki drugi grad u Srbiji“.

Evo me posle deset godina ponovo u Torontu. Pa kakvi su mi utisci? Dvojaki! Tokom protekle decenije, uprkos zloslutnim predviđanjima vodećih srpskih antiglobalista, liberalni kapitalizam u Kanadi nije propao. Naprotiv, rekao bih da je ojačao. Toronto se onoliko izgradio, ugladio, doterao i sada je još stariji i lepši. Ali sa druge strane - srpski antiglobalisti su u pravu - opšta atmosfera u gradu nije naročita. Naprotiv, poprilično je depresivna. I to ne samo zbog sumornog jesenjeg ambijenta. Svi su nešto namrčeni, nešto zabrinuti, neraspoloženi, ne može se naići na nasmejano lice.

Za ovu se kolumnu zaista može reći da je „na visini“ budući da nastaje na nekih 10.500 metara iznad okeana, u avionu, na letu za Toronto. Mi ćemo se ipak držati prizemnih tema, uz ciničnu opasku da je beogradski aerodrom u nepušačkom evropejstvu nadmašio frankfurtsku zračnu luku u kojoj na svakom koraku nailazite na lepo opremljene i provetrene prostorije za pušače. Cinik bi rekao da je u tim providnim pušionicama vazduh čistiji nego na nepušačkom Surčinu.

Lepo sam ja neki dan napisao da se pomama za zdravljem i bezbednošću ne može zaustaviti na pobedonosnom putu u neki novi totalitarizam. Elem, kada je ono Al Kaida porušila obe kule Svetskog trgovinskog centra, aerodromska kontrola je - sasvim razložno - pooštrena. U međuvremenu je ta kontrola iz faze ekspres lonca uznapredovala u brzi voz. Na nekim aerodromima u Americi uvedeni su skeneri koji sirote putnike elektronskim putem skidaju do gole kože. Za utehu i ohrabrenje, control freakovi tvrde da je zračenje minimalno. Simbolično, tako reći. Zdravlje iznad svega.

Da nema Antonića, trebalo bi ga izmisliti. Nešto mi juče bi do poštenja u politici, pa svratih na sajt NSPM da vidim šta poštenjačine pišu. Kad tamo, na udarnom mestu, Antonićeva jeremijada naslovljena „Raskol - poslednje zlo“. Apokaliptični ton naslova obećavao je zanimljivo štivo. U koje sam - ne časeći časa - odmah uronio. I šta? Šta da kažem - standardni Antonić, nedremani borac protiv imperije. Saglasno borcu, Srbija je u nedavnoj prošlosti imala tri autoriteta, tri stuba unutrašnje kohezije, a to su: Koštunica, vojska i SPC. Nijedan od tih stubova, saglasno Antoniću, nije bio „pod kontrolom imperije“. Imperija to, razumljivo, nije mogla tolerisati, pa se uz pomoć petokolonaša dala na posao rušenja stubova.

Velike su mudrosti sakrivene u vicevima iz bivše nam domovine. Samo je nevolja što su uglavnom zaboravljeni. Evo, na primer, setih se jednog odličnog i veoma upotrebljivog. Išao - kaže vic - Mujo kroz tunel, naiđe voz i sveg ga polomi, jedva živu glavu Mujo izvukao. Tri meseca ležao u gipsanom koritu. Po izlasku iz bolnice, svrati kod Hase, skuvaju kafu, ćaskaju, kad u neko doba šiknu para i zapišta ekspres lonac. Mujo skoči kao oparen, dograbi pajser i olupa lonac. „Šta to, bolan, radiš? Jesi li šenuo? Šta ti je lonac kriv?“ A Mujo odgovara: „Treba voz utući dok je mali. Nemaš ti pojma kakav je kad poraste.“

Dr Nebojša Bakarec nikada nije doktorirao, ali je član stranke u kojoj su svi doktori, a u kojoj glavni doktor voli da ga nazivaju „profesore“ uprkos činjenici što nikada nije bio profesor. Glavni doktor je odnedavno poznat i kao „osumnjičeni“, što mu se nikako ne dopada - dapače - i što je potčinjene doktorčiće doveo na na ivicu nervnog sloma. Najpre je na vest da je Profesor utužen izdato najmunjevitije saopštenje u istoriji DSS-a, u kome je osuto drvlje i kamenje na advokata, a onda se odbrane i poslednjih dana doktora Koštunice poduhvatio Bakarec Nebojša. Gde bi drugde nego na sajtu NSPM-a, kuda idu svi kojima je, je l’te, do poštenja u politici.

E pa, braćo pušači, kako stvari stoje ne samo da će nam biti gorki i tužni dani u ovoj Dolini suza popločanoj dobrim namerama, nego nam ni zagrobna sudbina - ako je verovati igumanu Joilu - neće biti ništa bolja.

Vidim da je Velimir Ilić-Lenjir većpodelio plen. Samo što je formirana prilično bizarna koalicija SNS-a, Vulinovih boljševika i Pokreta snaga Srbije. Vesela družina je većodeljala lep ražanj za zeku koji se još uvek nalazi duboko u šumi. Iz Veljinog ekspozea, je li, saznajemo da će Toma biti premijer, a da će njemu, Velimiru, ponovo zapasti resor kapitalnih investicija. Buduća vlada će - zbori Velja - biti mala, ali žestoko operativna.

Izgleda da je Artemijeva imperija odlučila da uzvrati udarac. Umirovljeni episkop raško-prizrenski uputio je Sinodu SPC zahtev da mu se vrati uprava nad eparhijom. Zahtev je, čak i za laičke institucije, krajnje neuobičajen. Uzmimo slučaj vojske. Generalštab iz svojih razloga razreši dužnosti komandanta garnizona u, recimo, Aranđelovcu i pošalje ga u penziju. A komandant posle nekoliko meseci piše sitno pismo Generalštabu i traži da mu vrate komandu. Ne ide, brate.

Kuku kakvu bedu natovarih na vrat serijom propušačkih napisa! Zovu me stari drugovi, bajagi da vide šta radim, pa mi saspu istinu u lice: imaš li ti savesti, imaš li decu, imaš li osećaj odgovornosti. Evo: i mi pušimo po špajzima i mutlacima, ali ni na pamet nam ne pada da propagiramu duvančinu. Nije, brate, u redu. Mogao si da prećutiš, da pišeš o nečem drugom, a da nastaviš da dimiš u potaji.

Nije baš kao na skupštinama DSS-a, ali izgleda da nije daleko ni dan kada će prezident unapred određivati kandidate za potpredsednike. Možda će čak - u stilu bivšeg koalicionog partnera - posegnuti i za zabranom glasanja ako li se neki drčni aparatčik uzoholi i pokuša da visoko poleti. Danima već srpska javnost odjekuje od nagađanja, prognoziranja i analiziranja; ne zalazim na ta mesta, ali kladio bih se da su i kladionice uključene u celu priču. Gungula oko toga ko će biti potpredsednik/ca DS-a bacila je u zasenak sve druge gungule. A nije da ih nema.

Tužilo Čitluk sahibiju, a u Čitluku nastao pravi haos. Što će reći da je krajnje vreme da se menja ustav. U jednom od nastupa pravničkog amaterizma, baš na ovim stranicama, ukazao sam na nužnost da se najviši pravni akt usaglasi sa nedodirljivošću i osionom sujetom nekih ovdašnjih velikana. Pa sam, u tom smislu, predložio poseban član koji bi Ćosiću, Koštunici i još nekim dilberima podario status svetih krava. To jest - volova. Član može da glasi: „Ovi su nacionalni radenici iznad zakona. Tačka.“

Vidim da cenjeni publikum zahteva više napisa o književnosti i sličnim pojavama , pa ću i ovoga puta pisati o umetnosti. Vidim, naime, podigla se ovih dana furtutma oko portreta naših predsednika/ca Skupštine. Razumeo sam da su istorijske ličnosti zdravo nezadovoljne načinom na koji su izobražene, ama nikako da vidim portrete. Negde u pozadini, u skupštinskoj izmaglici, naziru se neki ramovi. Ali ne budem ti ja lenj. Dam se u internet pretragu i eto ti preda mnom čudesne galerije.