Svetislav Basara

Krhko je znanje. A tek misao! Situacija se, gospodo, usložnjava. Pre nedelju-dve Dragoljub Žarković se člankom u Vremenu osvrnuo na furtutmu oko Sahibijinog svedočenja, na antisvedočanstvenu peticiju i na budalaštinu nazvanu „srpska slobodna misao“. Lepo čovek objasnio da srpski jezik, recimo, nesumnjivo postoji, ali da misao, mišljenje uopšte, pripada carstvu univerzalnog. Žare je, inače, odmeren komentator, ne svrstavaju ga u „drugu Srbiju“, ali je njegov „nepatriotski“ ispad naišao na oštru kritiku znamenitog podvižnika i isihasta Vučele, koji smatra da čisto srpska misao ipak postoji. Ali da je, je li, ugrožena predizbornim režimskim terorom.

Abnormalnost, cenjeni publikume, sve više uzima maha na prostorima bivše Jugoslavije. Kretenizacija ni za stopu ne uzmiče. Samo li jedan belaj padne u zaborav - eto ti ga sutradan drugi. Abnormalniji i - mada izgleda nemoguće (kud više?) - kretenskiji.

Kad god nekog zaboli duša, eto ti delije - trči u sud i podnosi tužbu protiv Danasa i nekog od njegovih saradnika. Kadije vilajeta beogradskog iz nekog su razloga tradicionalno bolećive sproću dušebolnika. Čim vide neko patriotsko lice zgužvano od unutrašnjih patnji, odmah odrapljuju debelu kaznu. Posebno su se ispizmili na Danas.

Došla zadnja vremena. Demokratska diktatura Borisa Tadića sve otvorenije prelazi u fazu crvenog terora čiji je cilj da se zatre sve što je srpsko. I to u svim oblastima ljudskog života i rada. Prvo su brutalno nasrnuli na svetog Sahibiju, pa su podigli neku optužnicu protiv njegove Muze i na kraju - usledio je (ne)očekivani udarac na čisto srpskog privrednika, čuvenog filantropa i donatora Milana Beka. Čime je, što bi rekao kakademik Milorad Pekmeščić - „ugrožena nacionalna supstanca“.

Čim počnu informativni razgovori, apšenja, podizanja optužnica i proče akcije „pravne države“, znajte, cenjeni publikume, da nam se bliže izbori. Što se danas pokazalo kao tačno. Iz Prezidencijalnog Saraja je procurila vest da će prevremeni izbori biti održani 18. decembra ove godine. Samo nekoliko dana nakon što Srbija dobije (ako ga dobije) status kandidata za ulazak u EU. Čista koincidencija.

Ima vazdan komentatora koji se žale kako „opsesivno“ pišem o Ćosiću i Koštunici i kako ih neodustajno „napadam“. Odavno se već nosim mišlju da cenjenom publikumu objasnim razloge svoje „opsesivnosti“, ali uvek ili iskrsne nešto ili zaboravim. U svakom slučaju - nije zgoreg razjasniti stvari. Elem, ja sa objektima moje „opsesivnosti“ nikada nisam imao nikakav lični sukob niti su ti ljudi meni učinili išta nažao. Sad će pravednici da graknu: „Pa, da! Govorili smo mi. Rđa! Rezili ljude na pravdi Boga.“ Antonić, legenda, štaviše misli da je sve to zbog toga što me Ćosić u mojoj dvadeset osmoj godini nije primio u Akademiju. Drugi, pak, smatraju da sam kivan na Koštunicu zato što me je isterao iz stranke. I sve tako nešto.

Kolega Vasić je uvek inspirativan. Zapazio je interesantnu stvar koja je meni igrom slučaja promakla. Radi se, naime, o upadljivom odsustvu izvesne (inače veoma prisutne gospode) sa spiska potpisnika one mrsomudno-patetične koštunicobraniteljske peticije. Reč je o postarijim momcima, u književnim krugovima poznatim pod imenima Đorđe Džika i Anton Šunda, a među kafatnskim zajebantima, zbog prisustva u svim bljutavim čorbama, zvanim i „Začin C“. Svi znate na koga mislim.

Lep je prizor, dame i gospodo, u znojavom kozaračkom kolu koje cupka uz taktove nakaradne melodije skrpljene od „Internacionale“ i marša „Spremte se spremte, četnici“, pitoresknu gomilu jebenih igrača. Na kecu je, kako i dolikuje, Ćosić, do njega Koštunica, do Voje Vučela, potom svita kakademika, eminentnih dramosera, „istaknutih umetnika i umetnica“ i uopšte, gomila finog nekog sveta koji - što reče Harms - nikako da uhvati korena u realnosti.

Evo liste korisnih saveta za sve one koji su na ovaj ili onaj način postradali od Udbinih zuluma, pa se - posle „demokratskih promena“ ponadali da će saznati ko je smestio Zeki Rodžeru. Dakle, dame i gospodo: prestanite da pušite i pijete, izbegavajte crveno meso, so, šećer i brašno; pijte gerovital i velike količine vitamina B, pa - ako Bog da dočekaćete leto gospodnje 2071. kada će „demokratske vlasti“ otvoriti Udbine arhive i dosijee.

Bi Putin i ode, a mi ostadosmo u kaljuzi beznadežnog provincijalizma. Novindžije, analitičari i komentatori su (uglavnom razočarani) primetili da je Vladimir Vladimirovič tokom posete bio neraspoložen, pa pomalo i osoran.

Ne napisah li ja pre neki dan da je Srbina nemoguće prejebati? Uzalud behu sve nade moje - ne mere, pa ne mere! Aksiom je to, bato! Jedna od ključnih odlika „našeg identiteta“. Pogledam danas šta piše ono veselo društvo mojih komentatora, kad ne lezi vraže: provalio me mange potpisan imenom marke bubnjeva, „Ludvig“. Skrozirao me načisto, dibidus me raskrinkao. I sad uopšte ne znam kud ću i šta ću od sramote. Elem, Ludvig drži da ja pišem o svemu i svačemu, ali to - tako se da naslutiti iz njegovog ekspozea - činim sračunato. Ponešto i prećutim. Valjda iz računice. Kukala mi majka, neću se ovajditi pored ovakvih pronicljivaca.

Odavno ja govorim da je Srbija psihotizovano društvo. Ali me se ne uzima za ozbiljno. Što mi, da pravo kažem, i nije namera. Iako me Antonić i kompanija svrstavaju u takozvanu „misionarsku inteligenciju“, uopšte nemam nameru da „uništavam Koštunicu i DSS“, da „utičem na svest“ cenjenog publikuma niti da popravljam stanje stvari. Jok, more.

Eto nama danas Putina u gostima. Vladimir Vladimirovič je, navodno, izdvojio nekih pet sati za posetu Srbiji, a i pet godina bilo bi malo da sasluša sve izlive srpske zahvalnosti i da poprima mnogobrojna priznanja, povelje o počasnom građanstvu i pročaja.

Polemika o „konstitutivnosti“ srpskog naroda u okolnim državama naroda ne jenjava. Neki su „za“, neki „protiv“, neki, pak, „uzdržani“ dok se ne pokaže šta će od tog dvoga biti politički probitačnije. Ka i vazda, ovde je mlaćenju velike prazne slame još uvek jedan od najlakših i najunosnijih poslova i sva je prilika da će to zadugo i ostati.

Ko ono beše rekao, Hegel valjda, da istorija, vajna učiteljica života, nikada nikoga ničemu nije poučila. Šta tek očekivati od lekcija njene dementne koleginice postistorije? Čak je i mesec ponavljanja greške - mart isti. A malo je falilo da isti bude i datum. Pre dvanaest godina, naime, NATO je pokrenuo vazdušne napade na tadašnju SRJ jer, bajagi, više nije mogao trpeti Miloševićeve zulume. Nije to tako davno bilo, pamtimo da su danonoćna bombardovanja temeljno porazbijala ionako razbijenu Srbiju i poubijala još uvek neutvrđen broj nedužnih ljudi, žena i dece.