Zoran Pavić

U srpskom fudbalu započelo je "veliko spremanje", jes da su kažnjavanja za nameštanje samo posledica depeše iz UEFA, i da do sada nijednom, a ubuduće verovatno i ređe niko ne bi bio sankcionisan da se veliki brat iz Niona nije direktno umešao.

Fudbalski savez Srbije o(p)staje u dubokoj hibernaciji, svi sede zamrznuti u svojim zamrznutim foteljama plašeći se da ne otopli.

Odigran je još jedan derbi, optimisti rekoše poslednji bez publike, realni pesimisti još jedan u nizu.

Interni problemi mikro zajednica, bila to porodica, firma, pa i sportski klub ili nacionalna selekcija po prirodi stvari najbezbolnije i najcelishodnije bi trebalo da se rešavaju unutar njih samih, kad god za rešenje postoji dobra volja, ali i poštovanje principa na kojima je zajednica ustrojena, kao i međusobno uvažavanje članova.

U Upravnom odboru FK Vojvodina "sede zajedno" načelnik BIA za Novi Sad Nikola Vasiljević i osuđivani kriminalac Slobodan Milutinović Snajper.

U Fudbalskom savezu Srbije je stanje- redovno. Svi se prave pametni, dakle ćute, što i nije tako neobično jer tamo su svi nemi i kad se nešto "događa", a zašto bi se sad nešto promenilo kad se ne događa- ništa.

Neće se u srpskom fudbalu ništa bitno promeniti ni posle predstojeće smene na vrhu Saveza, pre svega što njemu odavno "nije ništa", a zatim i što i izbor i smena nemaju nikakve veze sa fudbalom, znanjem, sposobnošću, ljudskim i profesionalnim kvalitetima.

Velika želja Slaviše Kokeze, FSS-a, sasvim sigurno i Aleksandra Vučića jer bez njegovog befela se u Srbiji ne imenuju ni šefovi kafe kuvarica, a kamoli populistički važni fudbalski selektori, ali i "cele Srbije" što reče ovlašćeni potpredsednik Marko Pantelić, ispunjena je. Selektor nacionalnog tima biće Dragan Stojković Piksi i to je valjda dovoljno da svi gore pomenuti, a i mi "cela Srbija" budemo srećni jer nam je pao kamen sa srca.

Prvi put tekst pod ovim naslovom napisao sam tačno 217 dana, jedan sat i 11 minuta pre početka fudbalskog Mundijala u Rusiji, zabrinut što Srbija nema selektora.

Zanimljiva debata vodi se ovih dana u srpskom fudbalu, nije toga bilo odavno, da se makar naoko sudaraju različita mišljenja i da se stvorio privid kako je eto došlo vreme za veliki restart, provetravanje, renesansu.

Gledajući sa strane rekao bi čovek, onaj obični "ljubitelj fudbala", običan zato što loptanje voli bez da od toga ima ikakve koristi, čak ima i štete - evo katarze.

Posao trenera u profesionalnim kolektivnim sportovima se u isti mah i glorifikuje i minimizira, zavisno od ugla onog ko procenjuje i trenutka kad se procena obavlja. Mnogi od njih doživeli su da budu i bogovi, i đavoli, i pukovnici, i pokojnici.

Korona je proletos zaustavila planetu, te i sport na njoj.

Košarkaška sezona samo što nije počela, a nije još izmišljen tako genijalan "protokol" koji bi predupredio sve zdravstvene klopke i omogućio da se ona kako-tako i završi.

Savo Milošević i Partizan, dolazak, boravak i odlazak, jeste uobičajena srpska fudbalska priča, ali ipak dovoljno različita i ilustrativna da bi se mogla smatrati i poučnom.