Aleksej Kišjuhas

Dok se drobi o „obojenoj revoluciji“, a studenti nazivaju anarhistima i boljševicima, mahom zaboravljamo na onu istinsku revoluciju na našim prostorima. I čiji su borci u velikom broju bili studenti. U pitanju je antifašistička, socijalistička ili pak Jugoslovenska revolucija (1941-1945). Da se podsetimo?

Trideset prvog jula navršilo se tačno 80 godina od osnivanja Autonomne Pokrajine Vojvodine. Tog dana 1945. godine, Vojvodina je samostalno konstituisana kao politički entitet i društvena činjenica. Bilo je to na zasedanju Narodne Skupštine izaslanika naroda Vojvodine u Novom Sadu, i koju su činili predstavnici Srba, Mađara, Hrvata, Slovaka, Rumuna, Rusina i Jevreja. Jer tako to ide ovde kod nas. Konstituisana je u (otprilike) sadašnjim granicama i sa zvaničnim nazivom Autonomna pokrajina Vojvodina. Štampano je i u Službenom listu Vojvodine. Tek nakon ove odluke, ista Skupština je raspravljala o tome da li će autonomna Vojvodina ući u sastav Srbije i/ili Jugoslavije ili ne. Drugim rečima, 31. jula 1945, Vojvodina je sama konstituisala svoju - autonomiju. Pa ipak, o tome se malo zna i još manje govori.

U dobu kada se reč "revolucija" prečesto koristi za jeftine marketinške kampanje (nove mobilne telefone i dijete od tri dana), kao i za još jeftinije trikove za politički nedorasle ("obojena revolucija"), važno je da zastanemo i podsetimo se njenog pravog značenja. Revolucija nije modni detalj poput Če Gevare na majici, niti režimska karakondžula, već svaka duboka i sveobuhvatna promena. Koreniti prekid sa postojećim stanjem stvari. I dok mnogi danas revoluciju doživljavaju sa podozrenjem, kao pretnju miru i stabilnosti, ona zaslužuje svoju odbranu i zaštitu. Uzgred, sa kolegom Škorićem, ovaj sociolog i kolumnista je napisao i čitavu knjigu o toj stvari ("Revolucije i društva: Uvod u teorijsku sociologiju revolucija", Filozofski fakultet u Novom Sadu, 2018; ima na internetu). Revolucija je pretnja jedino poretku koji je kvaran i iskvaren, odnosno koji je suštinski i strukturno odsvirao svoje.

Dogodilo se i to - da se naš obrazovni sistem direktno ugleda na ruski, odnosno Putinov. Prema ministru prosvete Stankoviću, najnovija ideja države jeste da dotični sistem postane "nacionalno senzitivan". Uzgred, nije to ništa novo i pripada 19. veku, a Putin ga je podgrejao poput Hladnog rata ili boršča u glavi.

Otkud nacionalizam na Vidovdan? Zašto je voda mokra? Tačnije, otkud nacionalizam na golemom studentsko-građanskom protestu na Vidovdan 2025? Pa smo, umesto urbanog kosmopolitizma, prisustvovali nacionalističkim govorancijama Mila Lompara i sličnih šajkajdžija? O vaskolikoj izdaji, kletvi, zavetu, srpskom svetu, kao i naprasnoj transformaciji "Vučića pedera" u "Acu Šiptara"? Uz zastave Srbije kao jedine dozvoljene (uz onu Ferarijevu, srećom)?

Popularni i kultni festival "Egzit" najavio je svoj odlazak ili pak izlazak iz Srbije. U svojevrsnoj odmazdi prema kulturnim institucijama koje su podržale studente u blokadi, naprasno je ukinuto javno finansiranje ovog festivala i koje čini da Egzit bude finansijski održiv, odnosno relativno pristupačan za (domaće) posetioce. Nema para za vas, jebite se, baš kao i univerzitetski profesori i ostali štrajkaroši.

U društvenoj teoriji, studenti se prepoznaju kao društvena snaga tek šezdesetih godina 20. veka. Bilo je to u okvirima Nove levice i teoretičara kontrakulturnih pokreta. Naime, Nova levica beše intelektualni pokret koji je inspirisao na akciju nebrojene mlade ljude, i naveo ih na misao da mogu promeniti sami sebe i društvo u kojem žive. Rođen je iz revolta prema modernom univerzitetu i društvu, a doprineo je mobilisanju građana za pitanja kao što su građanska prava, siromaštvo, rat (u Vijetnamu), ženska prava. Individualne slobode i kulturna autentičnost postali su ciljevi političke akcije i inspirisali su ljude na pobunu protiv nepravde i nejednakosti, kao i na odbacivanje postojećeg sistema odnosa moći.

Solidarnost je ključni pojam u sociologiji i odnosi se na društvene veze, društvenu koheziju ili zajedničke vrednosti i ponašanja koja povezuju pojedince unutar jedne grupe ili društva. Ona odgovara na ključno pitanje teorijske sociologije – Šta drži društvo na okupu? Otkud uopšte – društvo? Zašto se ne raspadne u masu individua?

Zašto studenti proizvode toliko empatije, solidarnosti i emocija među građanima Srbije? U čemu je njihov poseban status, pa su nosioci ili bar vesnici promena? Ovo pitanje, zbog ličnih frustracija, postavlja i Vojislav Šešelj. I koji kao profesor nije odistinski ni primirisao univerzitetu, pa transkripte TV gostovanja prodaje kao knjige: "Kod nas postoji neka idolatrija studenata. Kao da su oni nešto posebno. Ja sam žurio što pre da prestanem da budem student. Hteo sam da budem svoj čovek". Šešelj, po običaju, nema pojma. Za razliku od Šešelja, o studentima Srbije kao nosiocima promena u čitavoj Evropi pisali su oni stvarni intelektualci: Slavoj Žižek, Janis Varufakis, Srećko Horvat i drugi.

Kako ono ide: "U svakom porazu ja sam video deo slobode; i kad je gotovo, za mene, znaj, tek tad je počelo", jer - "Ovo je zemlja za nas"? Naime, desilo se i to. Pod nadnaravnim pritiskom, i rafalnom paljbom sa svih strana iz dozvoljenog i nedozvoljenog oružja, većina fakulteta u našoj Republici je nastavila sa radom u formi onlajn nastave. Univerzitetski profesori su napadani, privođeni, targetirani i ukinuta su im primanja. U pitanju je bio posebno podlački i drski potez vlasti.

Koja je uloga univerziteta u društvu? Hvala kapitalizmu, za poslovičnog Petra Petrovića sa uplatnice, univerzitet obrazuje mlade ljude za nekakav posao i to je, otprilike, sve. Ništa nove veštine i opšte kompetencije (čitanja, pisanja, logike, istraživanja); ništa društvene veštine u neretko novom gradu i okruženju; ništa transformacija identiteta i samog bića mladog čoveka u akademskog građanina, a ne samo banalnog stručnjaka itd.

Šešelj je kao Đekna; još nije umro - a ka'će ne znamo. Sluga svakog režima, sedeća karikatura za selfi na Sajmu knjiga, bahata kreatura koja je potezala pištolj na studente, te vođa paravojnih formacija i osuđeni ratni zločinac.

Krajem 19. veka, na svetu su postojala tri univerzitetska sistema: nemački, francuski i engleski. Sva tri su imala ove zajedničke karakteristike: slobodu od crkvene kontrole, ukidanje naslednih prava na nastavničke pozicije, jasno razlikovanje sekundarnog i visokog obrazovanja, i centralno mesto za moderne prirodne, društveno-humanističke i tehničke nauke u kurikulumu. Otprilike kao i danas. Ali, bilo je i razlika među njima.

Osamnaesti je vek i univerziteti su u krizi. Zvuči poznato? Usred modernog doba i vaskolike revolucije širom evropskog kontinenta, u pitanje se dovode plemstvo, crkva, pa i sam bog.

Dok smo mala deca, vrhovni autoritet su naši roditelji. I kada nam kažu da ćemo od spanaća postati snažni, a od šargarepe bolje videti (ili da, recimo, postoji bog) - mi im slepo verujemo.