Aleksej Kišjuhas

Studenti će promeniti svet. Zapravo, već su ga i menjali i promenili na bolje. Kao što je u Fusnotama bilo reči, studentski protesti protiv sistema "kvota" za državne poslove u Bangladešu proizveli su masovni narodni ustanak. I korumpirana premijerka, na vlasti od 2009. godine, podnela je ostavku i pobegla iz zemlje.

Upozorenje: svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima je (šatro) slučajna. Godina je 2024, a studentske blokade fakulteta i masovni protesti građana uspešno su svrgnuli korumpiranog autokratu sa vlasti. Suočen sa tromesečnim studentskim i narodnim ustankom, pobegao je iz zemlje helikopterom. Zvuči kao utopija, holivudski film ili alternativna istorija?

Stotinu mu krvavih ruku, šta je to - plenum? Neka nova i misteriozna stvar dogođenih studenata sa viškom slobodnog vremena i izlivom anarhije u mozak - ili pak drevna forma društvenog organizovanja? Znamo li nešto više o tome, osim da plenumi nepodnošljivo tište, nerviraju i žuljaju vlast? Jerbo su toliko uspešni i kreativni u svojim dogovorima i akcijama?

"Pa di ste Beograđani"? Na dirljivom dočeku studentkinja i studenata koji su dva dana pešačili do Novog Sada, na Varadinskom mostu je razvijen crveni tepih i razmenjene su zastave sa grbovima Beograda i Novog Sada, te beogradskog i novosadskog univerziteta. Istorijske analogije se nameću same.

Kako je moguće da se neke osobe zaleću automobilima u studentkinje i studente na mirnim uličnim protestima? Gde im se žuri? Da li su baš toliko nestrpljivi? I to na blokadama koje traju "samo" petnaest minuta, radi pomena na petnaest novosadskih žrtava? I zato što nadležne institucije još uvek mrljave i kilave oko krivice i odgovornosti, zločina i kazne?

Generalni štrajk je ozbiljna rabota. I svako ko nagovara na isti ili kritikuje (prosvetne) radnike zato što ne obustavljaju rad generalno - ili pojma nema ili je zlonameran.

Studenti ne odustaju, naprotiv. Jer, na delu je i jedna ontološka i egzistencijalna borba između ljubavi i smrti, pa i gnostička (ili mudra) borba između svetla i tame. Na jednoj strani su potentna mladost, sloboda, pravda i promene, a na drugoj su impotentni starci, nesloboda, nepravda, poltroni, potkupljivci i status kvo. Jedno su razboriti i kreativni akademci koji mašu indeksima, a drugo su korumpirani političari i dosadni uhlebi koji mašu partijskim knjižicama.

Dođavola, ko su sada - "Lojalisti"? Paravojna formacija, politička sekta ili kult (ličnosti), tajno društvo, naoružana falanga, partijska frakcija - ili puka fikcija predsednika naše Republike da bi narod razumeo? Neki Anti-Iluminati, šta li? Neslobodni zidari (autoputeva i nadstrešnica) ili koruptivno-napredni masoni za duhovno siromašne? Maskirana ekipa iz Kjubrikovog "Širom zatvorenih očiju" iz baš 1999. godine (bez Radeta Šerbedžije)?

Odavno je stiglo i to novo doba - ljudi se danas mahom informišu putem društvenih mreža, odnosno društvenih medija. Osim starijih sugrađana i svih koji se tako osećaju, ljudske životinje u potrazi za informacijama sve ređe prošetaju stopala do trafike, pa i šake do daljinskog upravljača. Već im se ruke i umovi radije hvataju "pametnog" telefona i aplikacija mu poput Fejsbuka, Tvitera, Jutjuba, TikToka i ostalih Instagrama.

Biti moderan više nije u modi. Na ceni su tradicija i tradicionalne vrednosti, nekakvo nasleđe, identiteti, vere, religije, te slične zavrzlame i jeftini trikovi. Mali zanati umesto velike industrije, tradicionalna bela venčanica (ili čak narodna nošnja) umesto moderne haljine pred matičarem, i suvi badnjak umesto zimzelene jelke za Božić. Pa nam kačamak na Zlatiboru danas košta kao kavijar posut belim tartufom.

Godina je 2024, i studentkinje i studenti su se pobunili. Protivu zločina, kriminala, korupcije, neslobode i otmičara naših institucija. I to 28 godina nakon studentskih protesta 1996/97, a koji su bili tačno 28 godina nakon studentskih protesta 1968. godine.

Kako upodobiti univerzitet? Ovo pitanje je danas na umu mnogih režimlija u našoj Republici.

Prošlo je mesec dana od kada u Novom Sadu više ne staju vozovi. Na delu je "Dan koji još uvek traje" ispravnim rečima Dragane Price Kovačević, novinarke kultnog novosadskog Radija 021. Stare sveće samo zamenjuju nove; mladi ljudi se hapse i puštaju iz zatvora, pa iznova hapse; ulice se farbaju u crveno, pa noću peru i čiste. A mi? "Mi i dalje nismo dobro". Jer, može li se oprati savest u političkoj krizi i centrifugi?

Poput sintagme "strani investitor" kao spasonosnog rešenja za sve naše probleme, dobili smo novu seksi panaceu - "strani univerzitet". Jer, nakon najavljenih (pa povučenih) izmena Zakona o visokom obrazovanju, naša omladina više neće morati da odlazi da studira po mrskom inostranstvu, i da još ostaje tamo pošto im se život na Zapadu osladio. A naši će nepodobni i nezdravi univerziteti dobiti "zdravu konkurenciju".

Pre tačno 100 godina, 25. novembra 1924. u Konjicu u Bosni i Hercegovini rodio se Ante Marković. Poslednji premijer SFR Jugoslavije, ali i čovek koji ne pripada jedino istoriji, nostalgiji ili "boljoj prošlosti" naših naroda i narodnosti.