Aleksej Kišjuhas

Kako ono ide: "U svakom porazu ja sam video deo slobode; i kad je gotovo, za mene, znaj, tek tad je počelo", jer - "Ovo je zemlja za nas"? Naime, desilo se i to. Pod nadnaravnim pritiskom, i rafalnom paljbom sa svih strana iz dozvoljenog i nedozvoljenog oružja, većina fakulteta u našoj Republici je nastavila sa radom u formi onlajn nastave. Univerzitetski profesori su napadani, privođeni, targetirani i ukinuta su im primanja. U pitanju je bio posebno podlački i drski potez vlasti.

Koja je uloga univerziteta u društvu? Hvala kapitalizmu, za poslovičnog Petra Petrovića sa uplatnice, univerzitet obrazuje mlade ljude za nekakav posao i to je, otprilike, sve. Ništa nove veštine i opšte kompetencije (čitanja, pisanja, logike, istraživanja); ništa društvene veštine u neretko novom gradu i okruženju; ništa transformacija identiteta i samog bića mladog čoveka u akademskog građanina, a ne samo banalnog stručnjaka itd.

Šešelj je kao Đekna; još nije umro - a ka'će ne znamo. Sluga svakog režima, sedeća karikatura za selfi na Sajmu knjiga, bahata kreatura koja je potezala pištolj na studente, te vođa paravojnih formacija i osuđeni ratni zločinac.

Krajem 19. veka, na svetu su postojala tri univerzitetska sistema: nemački, francuski i engleski. Sva tri su imala ove zajedničke karakteristike: slobodu od crkvene kontrole, ukidanje naslednih prava na nastavničke pozicije, jasno razlikovanje sekundarnog i visokog obrazovanja, i centralno mesto za moderne prirodne, društveno-humanističke i tehničke nauke u kurikulumu. Otprilike kao i danas. Ali, bilo je i razlika među njima.

Osamnaesti je vek i univerziteti su u krizi. Zvuči poznato? Usred modernog doba i vaskolike revolucije širom evropskog kontinenta, u pitanje se dovode plemstvo, crkva, pa i sam bog.

Dok smo mala deca, vrhovni autoritet su naši roditelji. I kada nam kažu da ćemo od spanaća postati snažni, a od šargarepe bolje videti (ili da, recimo, postoji bog) - mi im slepo verujemo.

Septembar je 1988. godine i na Piazza Maggiore u Bolonji su gužva i svečanost. Proslavlja se 900. godišnjica od osnivanja Univerziteta u Bolonji (1088) kao prvog univerziteta na planeti Zemlji. Oko 430 rektora iz Evrope i sveta tada su potpisali Magna Charta Universitatum, važan dokument koji je isticao principe akademske autonomije i integriteta za budućnost. Lideri evropskih vlada potvrdili su krucijalni značaj i funkciju univerziteta za razvoj čitavog društva. Jedanaest godina kasnije, potpisana je famozna Bolonjska deklaracija (1999) čime je započela najobuhvatnija reforma visokog obrazovanja u Evropi. A u Novom Sadu 2025, gradu-žrtvi i gradu-heroju, na studente i profesore je bačen suzavac uz izdašnu upotrebu pendreka.

Dok se ne pobune ili ih ne blokiraju, mi univerzitete kao ustanove visokog obrazovanja i naučnog istraživanja mahom uzimamo zdravo za gotovo. I kao da su oduvek tu. Osim roditelja koji bi da im mladunčad "upišu fakultet", i eventualno ga završe. A treba slušati svoju mater. Jer univerzitet jeste jedna od najvažnijih i najsvetlijih institucija koju je smislila ljudska životinja - ikada. Ona se pojavljuje još u srednjovekovnoj Evropi u 12. i 13. veku kada se grupe nastavnika (philosophiae doctor) i studenata iz svih delova Evrope okupljaju u određenim gradovima i udružuju u zasebne obrazovne i društvene zajednice - universitas. Kako je do toga došlo? Priča o viziji univerziteta može osvetliti i njegovu današnju ulogu kao toposa pobune i prostora slobode. Jer, srednji vek nije bio samo doba mraka, već i doba - univerziteta.

Univerzitet je pod napadom. Iako oprezno, milicija već ulazi na pojedine fakultete.

Znamo li ko su bili Mihajlo Pupin i Milutin Milanković? Da, bili su univerzitetski profesori. Pupin na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku (40 godina), a Milanković na Univerzitetu u Beogradu (46 godina). A po čemu ih pamtimo? Po tome što su bili izuzetni - naučnici, a ne po njihovom nastavnom radu.

Tragedije poput smrti šesnaest mahom mladih ljudi, smrskanih ispod nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu, umeju da ogole državu i naciju. Baš kao i da ogole režim, te pokrenu masovno nezadovoljstvo. Upravo je to ono što nam se dogodilo i događa.

"Kad postanemo svemoćni, nauka nam više neće biti potrebna. Neće biti razlike između lepog i ružnog. Neće biti radoznalosti, neće biti uživanja u životu. Sva druga zadovoljstva biće uništena. Ali uvek - to nemoj zaboraviti, Vinstone - uvek će biti opijenosti od moći, sve veće i sve suptilnije. Uvek, u svakom trenutku, postojaće uzbuđenje pobede, draž gaženja po neprijatelju koji je bespomoćan. Ako hoćeš sliku budućnosti, zamisli čizmu kako gazi ljudsko lice - zauvek", pisao je Džordž Orvel u "1984". Dodao je: "I zapamti da je to zauvek. Uvek će biti tog lica po kome treba gaziti. Jeretik, neprijatelj društva, uvek će postojati da bismo ga mogli ponovo pobeđivati i ponižavati. Sve što si ti prošao otkako si nam dopao u ruke - sve će se to nastaviti i to još gore. Špijuniranja, izdaje, hapšenja, mučenja, pogubljenja, nestajanja, neće nikad prestati. Taj svet će biti svet straha isto koliko i trijumfa. Što bude jača, Partija će biti bezobzirnija; što je slabiji otpor, to je jači despotizam."

Srbija je ustala. Probudila se iz dogmatskog dremeža, odurne čamotinje i raspojasane apatije. Srbija koja je mlada, pametna, bistra, obrazovana, dobro organizovana, željna promena i boljeg života ovde i sada. Uz "Za milion godina" jugoslovenske rok-misije ("Nikad ne boj se, ljubav jača je") i "Mi plešemo" (tj. "Mi šetamo") zagrebačkog Prljavog kazališta, nezvanična himna studentskih protesta postala je i Dositejeva - "Vostani Serbije". Posve prigodno. Jer, vaistinu: Davno si zaspala, u mraku ležala, sada se probudi i Srbe razbudi. I pokaži Evropi tvoje krasno lice, svetlo i veselo, kao prizor Danice. Pa i lučom sa mobilnih telefona za sliku sa drona, zašto da ne? I famoznim "pumpanjem" odnosno nespuštanjem tenzija.

Obojena ili Arapska revolucija? Jer, od početka studentskih blokada i izbijanja studentsko-narodne pobune u Srbiji, puno se drobi i laprda na temu "obojenih revolucija".

U jednom romanu (1955) i filmu (1979) o tajnom agentu Džejmsu Bondu, "Operacija Svemir" ("The Moonraker"), glavni negativac Hugo Draks je industrijalac i milijarder koji proizvodi svemirske rakete, ali i pravi opšti haos na planeti Zemlji zato što je pritajeni nacista. Zvuči šašavo? Pa, kao što život ne imitira umetnost, već imitira loš TV program, umesto Huga Draksa dobili smo - Ilona Maska.