Borivoj Erdeljan

Mučko ubistvo tri žene u Parizu dramatična je opomena svetu, sklonom olakom previdu tuđih muka, na sudbinu Kurda, naroda koji sa više od trideset miliona pripadnika još nema državu, a u istoriji se pamti od sedmog veka, po imenu plemena duž turskih, iračkih i iranskih planinskih prevoja. U dalekom dvanaestom stoleću Kurd Salah al Din Jusuf ibn Ajub (Saladin) bio je prvi sultan Egipta, Sirije, Jemena, Palestine, a 1187. pobednik nad hrišćanskim krstašima i njihovom 88-godišnjom kraljevinom u Svetoj zemlji i osvajač Jerusalima.

Napoleonovo je uverenje bilo, tako se bar nalazi u jednoj belešci, da „jedne dobre novine, koje podržavaju moju stvar, vrede više nego deset divizija.“ Mnogi današnji vladari ne mogu da računaju na takvog saveznika, pa su novinari njihova česta meta ili su žrtve savesnog obavljanja zanata. „Oči ponekad vide i ponešto od onoga što dokumenta istoričara kasnije previde“, govorio je Predrag Milojević, bard čitavog prošlog veka u srpskom novinarstvu.

Švajcarska je zemaljski raj za bebe koje će se roditi 2013. godine. To ne predviđaju vešte babice, već tvrde vredni istraživači ekonomskih i socijalnih prilika u čitavom svetu, koji već decenijama redovno sastavljaju „porodiljsku listu“, ovog puta od osamdeset država.

Obaranje sa vlasti Hosnija Mubaraka je bio brzo obavljen posao, ali gradnja demokratije i jedinstva egipatske nacije je još - uz mnoga iskušenja - „na dugom štapu“, zamršen politički, ekonomski i socijalni izazov. Promena režima uvela je mnoge neizvesnosti, koje tmurnom zimom zamenjuju poletna očekivanja prohujalog arapskog proleća na Nilu.

Mahmud Abas je - kako kaže - u Ramalu iz Njujorka doneo krštenicu za Palestinu. Sigurno je da je put do stvarne države još dug i pun iskušenja, kao i svako sticanje punoletstva. Izrael ne samo što ne priznaje odluku Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, gde je u svom inatu - zajedno sa nepomerljivim Vašingtonom - sakupio samo devet mršavih, zaštitnih glasova, nego i volju apsolutne većine naziva „političkim pozorištem“.

Ubistvo profesora istorije, koji je smatrao da se „ognjem i mačem“ pravi istorija uvelo je još jednom Palestince iz Gaze i Izrael „u vrata pakla“. Ahmed Said Halil Džabari je završio Islamski univerzitet u Gazi, ali je izabrao drugačiji posao.

Od završetka Drugog svetskog rata do 2012. Srbija se - pod kišobranom Jugoslavije, potom i sama - mimo sveta uzdržavala od javne pobedničke uspomene na Prvi svetski rat. Konačno je opet ozakonjen i obeležen Dan primirja, 11. novembar 1918. u 11 časova, kako je to Kraljevina činila, dok 1941. još jednom nije zaratila.

Dok su Amerikanci glasali za predsednika, a Kinezi na kongresu KP počinju izbor novih komunističkih partijskih prvaka (2000 probranih delegata u ime 82 miliona članova), koji će odrediti desetogodišnju budućnost čitavog naroda svih uverenja (više od 1,3 milijarde građana), najveća arapska nacija pažljivo je pratila ponašanje svojih već izabranih političara, još nesigurna šta je zaista čeka.

U Grčkoj je otvorena još jedna Pandorina kutija. Ona mitološka dobro je poznata: Bog vatre i zanatstva Hefest u svojoj kovačkoj radionici je stvorio prvu ženu. U početku je bila samo kip od metala. Bila je toliko lepa da je Zevs odlučio da joj podari život.

Službenom Vašingtonu (kad i predsednik Barak Obama kaže da izveštaj nije istinit) i Teheranu mora da se veruje kad složno saopšte da se Amerika i Iran nisu tajno „konačno, u principu dogovorili o direktnim dvojnim nuklearnim razgovorima“, ali nije lako ni sumnjati u Njujork tajms, pošto je dan ranije list u svetu poznat po pouzdanosti kresnuo varnicu, koja se zvanično poriče.

Dodelu Nobela za mir Evropskoj uniji 2012. jedan analitičar je uporedio sa „Oskarom za životno delo, ali u vreme kad glumcu uloga ne ide, a film nije baš najprivlačniji“. Svakako zasluženo, priznanje iz Osla je pokrenulo rasprave, uz eho da je nagrada ponajviše naknadno priznanje za raniju misiju, a ne za skoriji učinak, nedovoljan za odlikovanje.

Ispaljivanjem pažljivo kontrolisanog broja topovskih granata preko granice, Ankara i Damask više dana vode rat „na kašičicu“, uz opasnost da se nasilje u ozbiljnoj dozi prelije na susede, pored Turske, najpre u Liban. Nacionalna, religijska, pa i plemenska bliskoistočna smeša, umućena rastakanjem Osmanske imperije posle Prvog svetskog rata i kasnijim „začinima“, lako je zapaljiva, po sličnim receptima.

Japansko - kineska igra mačke i miša oko par ostrva u Istočnom kineskom moru, od kojih je najveće veličine njujorškog Centralnog parka - preračunao je jedan pedantni izveštač - samo je za izrazitije optimiste „uglavnom političko pozorište, pošto je Azija isuviše uposlena pravljenjem novca da bi imala vremena za ratovanje“. Predigra skorih izbora u Tokiju i predstojeće liderske tranzicije u Pekingu, uvereni su mnogi pažljivije upućeni, ipak je ozbiljnija predstava.

Hemijsko oružje, koje ni Hitlerova Nemačka ni saveznici nisu upotrebili na frontovima u Drugom svetskom ratu, sada je moguća poslednja karta Bašara Asada, bilo da u Siriji zaspe sopstvene građane, koji u krvavom obračunu obaraju diktatora ili da, u osvetničkom pokušaju gubitnika u Damasku, otrove dostavi islamskim borcima Hizbule ili da im, jednostavno, dospe u ruke.

Četrnaestominutno amatersko filmsko izrugivanje proroka Muhameda, smišljena provokacija iz Kalifornije - izvesno - ne vodi sudaru civilizacija, ali je varničenjem kroz Jutjub mrežu zapalilo teško kontrolisan gnev i napetost u islamskom i arapskom svetu. Istovremeno, zametnula su se političko - diplomatska iskušenja, kakva daleko prevazilaze jednostavna razrešenja.