Dragoljub Petrović

Idu toliki neradni dani - krsne slave, nekrsne slave, Božić, podela paketića, Smak sveta po julijanskom kalendaru, Nova godina po švajcarskom satu, Badnji dan, Srpska nova godina, školski raspust, šest vikenda, dva dana ako dobrovoljno daš krv - a ti moraš da radiš - razmišlja ovih dana predsednik Toma, koji je baš u sred tog sveopšteg nerada došao na ideju da reši pitanje Kosova. I u to ime doneo nekakvu platformu, o kojoj se priča i piše ko da je predsednik, lično, predstavio naftnu platformu. U sred Srbije gde nafta nije otkrivena još od vremena Slobe Miloševića. Tada je na nekoj vojvođanskoj njivi otkrivena naftna bušotina koja je, prema tadašnjem izveštaju državnih medija, bila dokaz da je Srbija pravni naslednik Libije.

Kada je Zvezda igrala finale Kupa evropskih šampiona u Bariju, u Beogradu je delovala izvesna turistička agencija „Maja“, koja je za ovo putovanje imala originalni slogan: „Agencija Maja sa Zvezdom do kraja“. Iako je Zvezda postala evropski prvak, a „Maja“ odvezla u Bari stotine autobusa punih „delija“, ova drevna agencija ubrzo je prestala sa radom, takoreći propala, što je prava marketinška šteta, jerbo možete zamisliti koliko bi se razdraganih turista danas prijavilo na oglas: „Agencija Maja sa svetom do kraja“. I potom organizovano otišli da se zapiju na Rtanj.

Ako ja mogu da se sastajem sa Tačijem, možete i vi da se sastajete sa Jetijem - objasnio je premijer Ivica Dačić, prekjuče, šta treba da rade svi koji nisu očistili sneg. Znači - podvukao je Dačić - ako ja mogu da se rukujem s “ljopatom”, ima i vi, drugovi i drugarice, da pružite lopati ruku pomirenja...

U Srbiji se u ponedeljak desilo čudo - proplakali su jedan moćnik i jedna ikona. Ne, nisu kolektivno proplakale ikone Tome Nikolića okačene po našim diplomatsko-konzularnim predstavništvima, nego je Mišković otišao na saslušanje u policiju. Gde je, prema pisanju jednog tabloida, zaplakao. Što najverovatnije nije tačno - ali srpski narod voli da čuje kako i bogati plaču. To ga posebno uzbuđuje. Zato su među lokalnim življem sve popularnije emisije u kojima bogati kuvaju, a najveći procenat gledanosti imaju delovi tih emisija gde bogati seckaju crni luk. I plaču li plaču.

Iz Ministarstva inostranih poslova svim ambasadama Srbije u svetu poslata je depeša: „Neka visi Toma“. Nema tu ničeg spornog, to je uobičajena praksa u belom svetu - objasnili su izvori iz Ministarstva: „Vidite drugovi, u američkim ambasadama visi Obama, u ruskim ambasadama visi Putin, u španskim ambasadama visi Pedro, u iračkim ambasadama visi Sadam, u italijanskim ambasadama visi Musolini. I to obešen naopačke. Zašto onda i mi, drugovi, ne bismo javno obesili Tomu i to istovremeno u svih 68 zemalja gde imamo diplomatsko-konzularna predstavništva.“

Razlika između đenerala Ante i vojvode Vojislava je u metodama delovanja - Gotovina je manje pričao, a više delao, dok je Šešelj više pričao, a manje delao. One koji manje pričaju a više delaju cene svi, čak i Hag, tako da je đeneral danas slobodan čovek, iako se sumnja da je svojeručno & osobno učestvovao u ubijanju oko dve hiljade i proterivanju oko 200 tisuća Srba, dok je vojvoda i dalje u Sheveningenu jerbo je pričao glupe viceve po Minimaksovizijama. Recimo, da Hrvate treba klati viljuškama, kašikama, kutlačama, stolnjacima, tanjirima, salvetama, čačkalicama i sličnim escajgom. Po mogućstvu zarđalim. Hag, kao i sve pristojne kafane, posebno naplaćuje kuver.

Negde na živopisnim stranicama časopisa Velika Srbija, 1990. godine, doktor Vojislav Šešelj izneo je zanimljiv predlog o ubrzanom razvoju ovdašnjeg pikanja lopte - da Zvezda i Partizan promene nazive u skladu sa padom Berlinskog zida. Prema tom planu dr Šešelja, Zvezda je trebalo da se zove FK Kokarda, a Partizan FK Četnik.

Soko zove Orla, prijem... Umal’ da odemo u majčinu – javio je tog jutra direktno u centralu pratilac predsednika Nikolića, vidno uzbuđen. „U majčinu! A ja mislio vi idete u Bajčetinu“ - odgovorio je trenutak kasnije dežurni u centrali MUP-a, vidno razbuđen.

Čeda je diktator! - uskliknuo je pre neki dan Proka Pronalazač istim intenzitetom ko pokojni Arhimed kada je ušao u kadu. Mrzovoljni službenik za registrovanje novih otkrića u Zavodu za liberalno-demokratske pronalaske, patente i ostalu intelektualnu svojinu, samo je odbrusio: „Proko, imaš li ti neki pronalazak koji još nije otkriven?“ I iz fioke izvadio pregršt sličnih otkrića koja su, gle čuda, već patentirali skoro svi bliski, mada bivši saradnici najpoznatijeg srpskog nezaposlenog dramaturga.

Sa briselskog sastanka s Hašimom Tačijem Ivica Dačić stigao je ozaren ko da se vratio iz antologijske švaleracije. Splet njegovih izjava medijima svodio se na ono: „Uuu, šta sam joj radio“. Tačnije: „Uuu, šta sam mu radio“. I na mitsko pitanje - čiji je veći? Doduše, Dačić je mislio na značku („i on je imao neku značku, ali je moja bila veća“). Mada je kroz njegovu verziju događaja izgledalo da nije uopšte mislio na značku.

Ako planirate, recimo, da idete u Pariz i nemate para za povratnu kartu - kad stignete tamo - prvo obiđite Luvr i Ajfelovu kulu. A onda tražite azil. Policijska stanica vam je 200 metara od Luvra – piše u tek objavljenom “Turističkom vodiču za nerviranje Dačića”.

Devedesetih godina takozvani režimski mediji u Srbiji gajili su jednu vrstu novinara koji su uvek bili spremni da sednu za pisaću mašinu iliti kompjuter i - što bi se reklo - naj... se majke Klintonu na tri šlajfne. Bio je to poseban ugođaj za čitaoca, ali se uvek postavljalo pitanje - da li Klinton svako jutro čita Politiku i Večernje novosti. I da li ga sve to tangira. Kakva je svrha „oplesti“ nekog na tri šlajfne, kad on to ne može da pročita, što zbog distribucije novina, što zbog jezičke barijere. Takve tekstove, međutim, posebno je voleo da čita Ivica Dačić, portparol SPS, što je, ispostavilo se, ostavilo posledice na Ivicu Dačića, premijera Srbije.

Palma oženio žirafu Jovanču - javili su u utorak srpski mediji pod oznakom “hitno”, što znači - emitovati odmah posle Dulića - a svi koji čitaju samo naslove bili su presrećni što je Dragan Marković konačno stao na ludi kamen. Pa makar i sa žirafom muškog pola. Koja je od njega viša bar za glavu.

Čekajući, valjda, 100 dana Vlade, Srbija je zaboravila da obeleži 120 dana Tome, motivacionog govornika sa Andrićevog venca. Za tih 120 dana, naime, jedino što je nepobitno utvrđeno da „Tominu ljutu“, rakiju koja se sve bolje prodaje, svakako ne spravlja predsednik lično, već to organizovano čine rodbina i komšiluk iz Bajčetine koji još nisu izabrani na odgovorne partijske & državne funkcije. Mada treba proveriti da u međuvremenu u zgradu Predsedništva nije unesen lampek od 1.000 litara. I da li se iznutra povremeno čuje ona čuvena konstatacija: „Doooobaaaar venac“. A nije Andrićev.

„Danas smo razmenili reči koje su počele da prelaze kurtoaziju, postalo je prijateljskije, istina, nisam to očekivao, ali tako se desilo“ - rekao je, skoro ganut, predsednik Srbije Tomislav Nikolić posle susreta sa predsednikom SAD Barakom Obamom u Njujorku. Ovakvu vest nekada ste mogli da pronađete samo u prvoaprilskim izdanjima dnevne štampe, ali daleko je april, pa je cela stvar shvaćena krajnje ozbiljno.