Marko Šelić Marčelo

Ima taj roman, kod nas ga je objavila Booka: „Zavod za nagađanje“. Mi ovde, sva je prilika, u glavama nemamo ni Zavod za uočavanje očiglednosti; ne može se reći da je ta institucija oteta kao sve druge, jer je naprosto nije ni bilo – a u mnogim glavama nema je čak ni sad. Ovo kucam upravo videvši vest šta se desilo u Kragujevcu kod Centra izvrsnosti: obrušavanje potpornih zidova, dokumentovano video-snimkom. Ne znam kakav je to centar, ali samo njegovo ime i ova situacija… sve to skupa zvuči kao obukvaljena metafora, zastrašujuća ironija. Neko bi rekao ironija sudbine, ali baš tu je caka: „sudbina“ je reč za silu nepredvidivosti, a ne za uzročno-posledične veze koje su apsolutno vidljive, jasne i samoobjašnjavajuće. Šta smo ovo dočekali, pitamo se često. Pa evo, da vidimo kakav je bio doček činjenica u prethodnih sedam dana.

Godinama, decenijama, nazivali su nas izdajnicima upravo veleizdajnici

Ukoliko priđete granici Velike Srbije - koja se od zamišljene linije Karlobag-Ogulin-Virovitica-Šešelj svela na park i okolni beton u centru prestonice - i pritom to učinite s one strane gde se najoštrije graniči sa Republikom Srbijom (tačka u kojoj s jedne strane majka štrajkuje glađu zbog ubistva sina korupcijom, a s druge se veseli endemski soj nesoja), dobićete laser u facu.

Ono što režim provocira teško je razumeti čak i kada načas iz jednačine isključimo bodljikavu žicu koja nam se svakodnevno klupča u utrobama i pogledamo čisto strateški: u redu, imamo posla sa zlom koje ne preza ni od čega, sve što je neljudsko nije mu strano itd. Ali šta se svim tim hoće? Hoće se neki crni scenario, kaže čaršija, s pravom - zaista tako izgleda. Mašinovođi naše nesreće ljudski životi dokazano ne znače ništa, znamo još od devedesetih, pri čemu ovi u Ćacilendu još nisu shvatili da se to ne odnosi samo na nas, nego i na njih.

"Uništiću vas svuda u svetu." Čak i da je neki vrtlar ovo izgovorio baštenskim krticama, stvar bi bila zabrinjavajuća. Čak i da je vrtlar u tom trenutku već u tapaciranoj sobi, u svečanoj beloj košulji i bez ikakve priručne lopate, verovatno bi mu promenili doze medikamenata.

Gostujući na jednoj od televizija čijem se mogućem nestanku predsednik obradovao još u prvim mesecima godine, jer je imao proročki san u kome nimalo lično petlja baš oko toga, pitan sam nešto naizgled logično: šta očekujem od novosadskog protesta zakazanog za prvi novembar. Tu se zapravo vide dve stvari: pomerenost i pomirenost s pomerenošću.

Bio tako u mom zavičaju, kad smo bili klinčadija, jedan mali koji je tvrdio da "može sve da ti izrimuje" (nisam ja, kunem se); ne zna se okle mu ta iznenadna milost muza, samo je jednog dana objavio svetu novost: "Daš mi reč, ja ti srimujem za sekundu." Neko mu reče: "Dobro, evo... na primer: kralj." I stvarno, stihoklepac ga za tren oka klepi, ehm, stihom: "Kralj nakuralj!" Kakva je to titula ili epitet - nije bilo dato našim skromnim umovima da pojme, tek decenijama kasnije moj drugar Dragoljub skovaće citat za ograđivanje od neshvatanja: "Kako mi se čini? Paa, možda je genijalno."

To, u stvari, može da se shvati kao neka vrsta eksperimenta: gledam istovremeno u vest o studentu Ognjenu, koji je bio na jednom od presretnutih brodova Flotile za Gazu; gledam u objavu predsednika svoje zemlje, gde izražava zadovoljstvo što divani s Netanjahuom i sklapa sporazume "važne za buduće odnose", u trenutku kad svet najzad diže glavu iz peska, s njom i glas protiv genocida; i gledam u Petričićevu karikaturu, na kojoj neki naš zemljak, ponosan i raznežen, grli na dnu okeana gvozdenu kuglu s gordim licem spomenutog vašarskog šibicara koji sebe naziva državnikom. Radar za beleženje reakcije, izložen tim trima prizorima, beleži celi spektar emocija, odjednom. A nije nimalo normalno osećati sve odjednom. Mi živimo već jako, jako dugo izloženi tom rolerkosteru svakodnevno.

Na početku, jedna cepidlačka napomenica: revnosne kolege iz redakcije u prošloj su kolumni na jednom mestu zatekli ne-reč "blokadri" i prepravili je u "blokaderi"; to, međutim, nije bila greška, bar ne kucača ovih redova - kao što potom stoji u zagradi, baš tako piše na jednoj beogradskoj fasadi, te dodah da se pod time valjda misli na ljude kadre da blokiraju, ako je verovati ćacionalističkoj mudrosti i vrcavosti, koje naravno nema. Gola sila, nasila i prisila jeste sve što imamo naspram sebe, i svako ko se nadao da odonud stanuje bar toliko ljudskosti i razuma da se ne udari po svojim sugrađanima i sugrađankama zbog gnevnog ludila jednog čoveka sazdanog od destilovane mržnje - prevario se.

Prizor udesa jedne zemlje, kolorizovano: student u bukagijama na sahrani svog oca, zato što omogućitelji te scene svojevremeno nisu na sahranu svog političkog oca (onde negde u Požarevcu) išli u bukagijama, nego slobodni.

Ulaženje u likove sastavni je deo bavljenja pisanjem - i solidno težak, iako je reč o ljudima koje si sam izmislio. Van književnosti, u stvarnoj stvarnosti po kojoj tavore stvarni ljudi, tim se poslom bave psiholozi. To će reći, "nisam stručan, ali mogu da pogledam" - sledi slobodna analiza lika koji, na našu žalost, nije plod fikcije. Šta smo to gledali u antologijskom obraćanju od pre nekoliko dana, koji se misaoni tok odvijao ispod tog čela i zašto je čaršiji lakše da zastrašujući prizor poveže s promilima špiritusa. Ne kažem da katalizator nije bilo i piće. Samo mislim da je mnogo značajniju ulogu odigrala supstanca koja se u toj glavi prirodno luči, takoreći gradivno tkivo od kojeg je parazit što nam sedi na životima satkan.

Dođe septembar, doba godine kad se deca vraćaju u klupe ustanova koje nisu samo obrazovne, već i vaspitne; pročulo se da je tom prigodom javno zucnuo izvesni Macut Đuro, glavni lik slavnog romana „Nevidljivi čovek“, te poželeo učenicima i učenicama srećan početak škole. Za vreme njegovog premijerskog vakta, prvi i jedini put otkad je ove zemlje, ljudi samo malo stariji od školaraca postali su mučenici i mučenice u garaži zgrade Vlade, jer ih je tamo bukvalno mučio i maltretirao odlikovani pendrek sa simptomima umišljaja da je novi Legija.

Taman posla da vladajući kartel ima nešto protiv drugačijeg mišljenja. Svaku takvu tvrdnju vazda su negirali, jer ona i jeste preterana: reč "drugačije" je višak i dosoljavanje, režim je naprosto protiv mišljenja kao takvog. Ono je zabranjeno i unutar njihove organizacije, kamoli u ostalim predelima vizije sveta Jedinog kome je dato da misli. Drugima je u toj hijerarhiji dato jedino da se dive njegovoj pameti i prepričavaju je; za razliku od svojih doktorata, ovde su vrlo obavezni da navedu autora citata i da ga lizguzno veličaju; niz piramidu sve do najnižeg čina, manjim ili većim ćarom plaćeni su za nemišljenje.

U trenu kad sedam da kucam kolumnu, stiže vest: predsednik je pozvao one koje naziva teroristima, one za koje je kazao da je "pitanje dana kad će nekoga da ubiju" (i to ponovio više puta, sladostrasno, u skladu sa svime od čega poboljeva) - na javnu debatu. Taj TV Dejton, veli čovek radikalno posvećen miru i ljubavi, trebalo bi da rezultuje kolosalnim niko-nije-kriv, pa da se eto vratimo normalnom životu, znate ono, mi krademo, vi ćutite, mi uništavamo institucije, vi ništa, mi u vile, vi u mišje rupe, ko nas uopšte zavadi? Nemam kod sebe lulu mira, ali evo vam kobasica. Kulen, za dve i po hiljade dinara.

U ovom trenutku, kolumnisanje počinje da liči na ratno izveštavanje. Ulice su bojišta, svake večeri imamo povređene, ovaj pakao još nije plaćen ničijom glavom u sukobima isključivo zahvaljujući pukoj sreći. Ali počeo je zato što je šesnaestoro ljudi ugrađeno u korupcionaški "Skadar na Bojani", posao toliko prljav da se, što reče neko ovih dana, vinovnicima više isplati guranje cele zemlje u užas nego pokazivanje famoznih papira i hapšenje nekih što bi propevavanjem odali celi orkestar. Mnogo puta dosad delovalo je da smo u poslednjem činu; ako ovaj nije poslednji, na korak smo od ulaska u neko precrno dalekobilo.