Marko Šelić Marčelo

"Kakvo vreme da se bude živ." Prekookeanska fraza čija skala upotrebne vrednosti obuhvata sve podeoke od iskrene oduševljenosti do ljute ironije. Glumci mi pričali, čini mi se da je bila reč o Cigi Milenkoviću, savet mladim kolegama i koleginicama: "Kad ne znaš šta da radiš na pozornici, a ti se čudi (tu napravi iščuđavačku facu, njome zvera levo-desno), tako deluje kao da nešto promišljaš i doživljavaš, a ne da veze nemaš ko što nemaš."

Praznici: vreme porodičnog okupljanja koje nadilazi verske razloge i pleni činjenicom da je naprosto lepo. Ili bi bar trebalo da bude. "Mogli bismo po picu na uglu", kaže Gručo, stripski pomoćnik Dilana Doga, "za Božić su svi dobri, pa možda bude dobra čak i pica kod ovih na uglu."

Praznici su vreme mira, retka prilika u našoj avliji kad je manje očigledno da sedimo na dinamitu.

Ram retrovizora čini se isuviše malenim da u njega stane godina koja je za nama: ako one koronarne godine kalendarskom brojilu u našim glavama deluju kao jedna, ova jedna po događajnosti deluje kao tri ili pet.

Po nivou bizarnosti priče koja sledi znaćete da nije izmišljena. Moj drugar, lekar, onomad u vreme studiranja imao je prilike da u okviru praktične nastave ili čega već vidi razne sorte pacijenata, pa tako i one psihijatrijske. Među njima je bila gospođa koja tvrdi da joj se Koštunica udvara preko televizora. Potanko je objasnila da su svi oni njegovi tikovi i drugi karakteristični pokreti u stvari tajni signali upućeni samo njoj. Prižmurivanje na jedno oko je romantičan zavet da će se jednoga dana sresti, dok je ručna gestikulacija pantomimsko preciziranje lokacije dejta; imala je razrađen čitav šifrarnik i vrlo ga je ushićeno tumačila prisutnima.

Nedavno smo se uverili da predsednik kućnog saveta naseobine Ćacilend, divlje deponije za odlaganje ljudskog otpada, veze nema o čemu je Brehtova „Majka Hrabrost“ – pošto nam je svoje nemanje pojma razmetljivo izložio javno, što bi rekao Rable: snagom sopstvenog „ja to bolje znam“. Javlja nam se otud da se isto toliko razume i u Poa, ali to svakako nije najveći problem njegovog veličanstva (ć)AcoSrbina. Mnogo je strašnije što se Po razume u njega.

Ima jedno pola godine otkad ste u ovoj rubrici mogli da pročitate kako su s naše strane ograde nezvanične države Ćacilend, još i pre no što se nasadila, ograđivanja jednih nas od drugih isto nas ajde-de okej dok god nisu ogađivanja. Što je bio puki hod-po-jajima apel da se strasti smire, jer svi znamo da, nažalost, ograda obavezno dolazi s ogadom i mahom tome služi: da se neko prokaže kao sumnjivac. A tu smo već na jako gadnom terenu – što mislimo različito sasvim je u redu, protiv jednoumlja se i borimo, no to je jedno, a optužbe nešto sasvim drugo. Poslednjih dana više dokazano časnih ljudi oklevetano je da buši studentsku priču, pokušava da „utiče na pokret“, da ga prisvoji... čime smo došli u suludu okolnost o kojoj moramo da propričamo.

Ima taj roman, kod nas ga je objavila Booka: „Zavod za nagađanje“. Mi ovde, sva je prilika, u glavama nemamo ni Zavod za uočavanje očiglednosti; ne može se reći da je ta institucija oteta kao sve druge, jer je naprosto nije ni bilo – a u mnogim glavama nema je čak ni sad. Ovo kucam upravo videvši vest šta se desilo u Kragujevcu kod Centra izvrsnosti: obrušavanje potpornih zidova, dokumentovano video-snimkom. Ne znam kakav je to centar, ali samo njegovo ime i ova situacija… sve to skupa zvuči kao obukvaljena metafora, zastrašujuća ironija. Neko bi rekao ironija sudbine, ali baš tu je caka: „sudbina“ je reč za silu nepredvidivosti, a ne za uzročno-posledične veze koje su apsolutno vidljive, jasne i samoobjašnjavajuće. Šta smo ovo dočekali, pitamo se često. Pa evo, da vidimo kakav je bio doček činjenica u prethodnih sedam dana.

Godinama, decenijama, nazivali su nas izdajnicima upravo veleizdajnici

Ukoliko priđete granici Velike Srbije - koja se od zamišljene linije Karlobag-Ogulin-Virovitica-Šešelj svela na park i okolni beton u centru prestonice - i pritom to učinite s one strane gde se najoštrije graniči sa Republikom Srbijom (tačka u kojoj s jedne strane majka štrajkuje glađu zbog ubistva sina korupcijom, a s druge se veseli endemski soj nesoja), dobićete laser u facu.

Ono što režim provocira teško je razumeti čak i kada načas iz jednačine isključimo bodljikavu žicu koja nam se svakodnevno klupča u utrobama i pogledamo čisto strateški: u redu, imamo posla sa zlom koje ne preza ni od čega, sve što je neljudsko nije mu strano itd. Ali šta se svim tim hoće? Hoće se neki crni scenario, kaže čaršija, s pravom - zaista tako izgleda. Mašinovođi naše nesreće ljudski životi dokazano ne znače ništa, znamo još od devedesetih, pri čemu ovi u Ćacilendu još nisu shvatili da se to ne odnosi samo na nas, nego i na njih.

"Uništiću vas svuda u svetu." Čak i da je neki vrtlar ovo izgovorio baštenskim krticama, stvar bi bila zabrinjavajuća. Čak i da je vrtlar u tom trenutku već u tapaciranoj sobi, u svečanoj beloj košulji i bez ikakve priručne lopate, verovatno bi mu promenili doze medikamenata.

Gostujući na jednoj od televizija čijem se mogućem nestanku predsednik obradovao još u prvim mesecima godine, jer je imao proročki san u kome nimalo lično petlja baš oko toga, pitan sam nešto naizgled logično: šta očekujem od novosadskog protesta zakazanog za prvi novembar. Tu se zapravo vide dve stvari: pomerenost i pomirenost s pomerenošću.

Bio tako u mom zavičaju, kad smo bili klinčadija, jedan mali koji je tvrdio da "može sve da ti izrimuje" (nisam ja, kunem se); ne zna se okle mu ta iznenadna milost muza, samo je jednog dana objavio svetu novost: "Daš mi reč, ja ti srimujem za sekundu." Neko mu reče: "Dobro, evo... na primer: kralj." I stvarno, stihoklepac ga za tren oka klepi, ehm, stihom: "Kralj nakuralj!" Kakva je to titula ili epitet - nije bilo dato našim skromnim umovima da pojme, tek decenijama kasnije moj drugar Dragoljub skovaće citat za ograđivanje od neshvatanja: "Kako mi se čini? Paa, možda je genijalno."

To, u stvari, može da se shvati kao neka vrsta eksperimenta: gledam istovremeno u vest o studentu Ognjenu, koji je bio na jednom od presretnutih brodova Flotile za Gazu; gledam u objavu predsednika svoje zemlje, gde izražava zadovoljstvo što divani s Netanjahuom i sklapa sporazume "važne za buduće odnose", u trenutku kad svet najzad diže glavu iz peska, s njom i glas protiv genocida; i gledam u Petričićevu karikaturu, na kojoj neki naš zemljak, ponosan i raznežen, grli na dnu okeana gvozdenu kuglu s gordim licem spomenutog vašarskog šibicara koji sebe naziva državnikom. Radar za beleženje reakcije, izložen tim trima prizorima, beleži celi spektar emocija, odjednom. A nije nimalo normalno osećati sve odjednom. Mi živimo već jako, jako dugo izloženi tom rolerkosteru svakodnevno.