Slaviša Lekić

„Aj’ ne seri“, smireno je, kao da zabrana dotične radnje ne izlazi iz njegovih usta, reagovao Milorad Dodik, premijer Republike Srpske na primedbe koje mu je ovih dana, u jednoj TV emisiji, uputio anonimni gledalac. Hepening se zbio u emisiji „Stav“ na TV Kanal 3 iz Prnjavora.

Znameniti „orlovi“, tj. fudbaleri Srbije, gotovo je izvesno, na predstojećem fudbalskom prvenstvu igraće u finalu sa Brazilom. I, na žalost - izgubiti! Pre toga će, u osmini finala, razvaliti reprezentaciju SAD, u četvrtfinalu će zgaziti Južnu Koreju, a u polufinalu prosto zbrisati favorizovanu „crvenu furiju“, kako još zovu Špance.

On se zove Nikola, ona Ceca. Nikola se celog života prezivao Lazetić, Ceca je u eri tranzicije nafte i duvana, devojačko Veličković prevela u Ražnatović. Uzevši u obzir još pol, ovo su suštinske razlike između Nikole i Cece.

„Srbija je prokleta avlija. Ona Andrićeva u kojoj, opasani zidom, zajedno žive i grešnici i pravednici, i dželati i žrtve, i lopine i poštenjačine, i oni koji su uprljali ruke i ljudi čistog obraza...“.

I Cibona je slavila… Šezdeset stotinki sekunde, doduše, treptaj oka, samo česticu vremena koliko je trajao let lopte koju je ka košu Zagrepčana katapultirao Duš(m)an Kecman. A onda su sportski čestitali stvarnom pobedniku i posvetili se lizanju rana.

U Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima, parafiranoj, staroj više od šest decenija, nema nijednog slova o pravu građana na odbranu od idiotluka. Rupu u tom dokumentu pokušaće da zakrpi Republičko javno tužilaštvo Srbije: ispituje se da li u poslednjem nastupu Velimira Ilića, pred kamerama RTS-a i po hodnicima zgrade televizije, ima elemenata krivičnog dela.

Verner Fink, nemački pisac, jedan od retkih likova koji poznaju humor, postavio je, nema tome dugo, pitanje koje mori celu planetu: „Čega sve mora da se čuva političar?“ I odmah dao svoj sud: „Slobodnih izbora, otvorenih rasprava, fanatika. I viceva. U totalitarnoj državi izbore može da namesti, rasprave da priguši, fanatike da ukloni.

Kad Hrvat vidi dete da spava on kaže: „Spava kao anđeo“. Bosanac kaže: „Spava ko jagnje“. A Srbin, Srbin kaže: „Vidi ga, spava ko zaklan“!

Pre gotovo 200 godina, kad se Napoleon Bonaparta vraćao sa Elbe u Pariz, francuski list „Moniteur“ iz dana u dan je objavljivao sledeće naslove: „Ljudožder je izašao iz svog skrovišta“.

„Iš“! Tako je, od slova do slova, glasio moj kompletan odgovor Vladimiru Dediću, čitaocu Danasa. Redakcija to suvoparno štivo, bez obrazloženja, nije objavila. Cenim, s pravom. Verovatno su štedeli prostor.Vladimir Dedić, neuobičajenog imena i retkog prezimena, nije pribegao praksi inih sajber magaraca i forumsko-blogerskih manijaka koji, sakriveni iza nikova i šifrovanih pseudonima, uz hrpu epiteta i etiketa, nesuvislo pljuckaju po Slaviši Lekiću, insistirajući da se ovaj okane T. Nikolića.

U petak, 12. marta navršava se sedam godina od ubistva Zorana Đinđića. Tog istog dana, u svojih skromnih 160 kvadrata u bulevaru koji nosi ime ubijenog premijera, Tomislav Nikolić će obeležiti 2555. dan svoje vizije: „Ako neko od vas u idućih mesec ili dva vidi negde Zorana Đinđića, recite mu da je i Tito pred smrt imao probleme s nogom“. Samo 4 dana kasnije, u društvu familije, Nikolić će odbrojati 1000. dan od kako je svečano obećao da će se iseliti iz Bulevara Zorana Đinđića.

Razlika između čoveka i magarca, tvrde narodni mudraci, sadržana je u svega tri reči. Kad bi magarac mogao reći - „Ja sam magarac“ - onda bi bio čovek. Kad bi, pak, čovek priznao da je magarac, ispao bi - magarac. Čista filozofija!

Od slona u prodavnici porculana, Ratka Mladića na slobodi, lisice u kokošinjcu, Tomislava Nikolića u Evropi, radikala u parlamentu, nenaoružanog Velje Ilića na ulici, ježa u fabrici prezervativa, Dragana Đurića u „Partizanu“... više štete može napraviti još jedino Vojislav Koštunica - na vlasti!

Sedam godina posle atentata na Zorana Đinđića, nadležne službe su odlučile da se odlučno pozabave političkom pozadinom. Ali ne ubistva premijera Srbije, već ataka na lidera Nove Srbije! Smernice oštećenog Velimira Ilića („Svi su videli da ima istetoviran lik Zorana Đinđića“) i solidarnog Dragana Šormaza („Ne kažem da DS stoji iza toga, možda je neka druga stranka“) okrenule su istragu u pravom smeru: tetovaža pokojnog premijera na telu „atentatora“ D.S. očigledno ima dublji smisao.

I da ništa drugo do sada nije uradio, a jeste, Zoran Panović, beogradski kolumnista i publicista, TV kritičar koga poznavaoci prilika odavno svrstavaju u red posvećenih velikana ovog žanra, definitivno bi od srede morao biti crvenim slovima upisan u brevijar srpskog novinarstva.